U brak bez tajni

Pošto je na neobičan način zaprosio ruku Sofije Andrejevne, koja je pre toga morala da reši vrlo lukavo zamišljenu kriptogramsku ljubavnu izjavu, Tolstoj je zahtevao da se svadba održi za nedelju dana. Ali ni ta nedelja nije mogla da prođe bez drame. U želji da između njega i njegove žene ne bude nikakvih tajni, on je Sofiji Andrejevnoj dao svoje dnevnike. Rekao je: “Hoću da me upoznate onakvog kakav jesam.”
Sofija kaže da je ovim Tolstojevim gestom bila počastvovana i obradovana. Dirnula ju je zaručnikova iskrenost, poštenje i hrabrost da verenici na uvid da svoje najintimnije misli. Ali, to oduševljenje trajalo je vrlo kratko.
Moglo bi se reći samo dotle dok nije pročitala prvih nekoliko stranica dnevnika u kojem je Tolstoj sa nemilosrdnom iskrenošću opisivao svoj život, priznajući svoje padove, poroke i grehove. Tolstojev tekst je zaprepastio sedamnaestogodišnju devojku. Grof iz Jasne Poljane, kojem su tada bile 34 godine, bukvalno ništa nije prećutao i sakrio.
Sofija je sada imala podrobne opise zaručnikovih pustolovina u Rjazanju, Tuli, Kazanju, Sevastopolju, Petrogradu, Moskvi... Tu su bili opisi onoga što je Tolstoj radio boraveći u Nemačkoj, Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj. Saznala je za njegovu kockarsku strast, pijanke i bludničenje sa cigankama, prostitutkama, služavkama, seljankama.
U knjizi “Zadnja stanica” Džeja Parinija, koju je ovih dana izdala “Dereta”, Sofija Andrejevna ovako opisuje svoju ozlojeđenost i razočaranost Tolstojevim dnevnikom: “Jedna misao Lava Nikolajeviča ugnezdila mi se u sećanje kao crna vrana: ’Društvo žena smatram nužnim zlom i izbegavam ga kad god je moguće. Žene su izvor svake površnosti, svake požude i nehata, svih poroka kojima muškarci podležu.’ I nastavlja da iznosi celu odvratnu priču... Prostitutke i seljanke svih vrsta delile su njegovu postelju. Čitala sam s nevericom, saznavši da je nevinost izgubio kao dečak od 14 godina u Kazanju, kada ga je u burdelj odveo brat Sergej, koji je oduvek bio stručnjak za razvrat. Kada je obavio odvratni čin Ljovočka je stajao kraj bludničine postelje i plakao. Kao da je sve predvideo.”
Sonja kaže da je bilo još toga: “Prvi put sam čula za Aksinju, seljanku koja mu je pune tri godine služila za pokvarene potrebe. To bih nekako i podnela da nije njihovog sina, Timofeja, koji nas i danas progoni. Gnusni Timofej, slaba uma, koji frkće i cereka se, koji se šunja našom kućom kao đavolski duh iz pakla. Još gore, pljuniti je Ljovočka: iste visine, istih malo povijenih ramena, nepogrešivo istih obrva i svilenkaste brade! Ima i Ljovočkin profil, mesnatog nosa i isturene brade.”

Odvratna priča

Ta odvratna parodija moga muža”, zaključuje Sofija, “tetura se Jasnom Poljanom, nosi drva, obavlja sitne poslove, šunja se u senci. Molila sam muža da nas oslobodi Timofeja, da ga bar pošalje u Moskvu. I onako nikad nismo tamo. Ali gospodar hoće da svoje grehe ima stalno pred očima. Želi da pati, da na svakom koraku gleda svoj grotekstni odraz.”
U predvečerje svoje svadbe Sofija čita kako je mladi grof iz Jasne Poljane odvlačio u šipražje seoske snaše, a zatim, kao svaki grešnik, zaključuje da je sve to “užasna lascivnost koja postaje telesna nelagodnost”. Na jednom mestu on govori o nameri da se oženi nekom Valerijom. Ali kaže: “Šteta, što je bez kostiju i žara. Prava mlitavica.” Potom joj piše: “Uz to, čini mi se da nisam stvoren za porodični život, iako je to ono što najviše volim na svetu. Poznajete moj neugodni, nepoverljiv, nestalni karakter.”
Svestan da su njegove dnevničke ispovesti morale grubo da povrede njegovu verenicu, Tolstoj počinje da sumnja da li je Sofijina ljubav dovoljno jaka da izdrži i ovakva iskušenja. Na dan venčanja on odlazi kod nje i kaže: “Ima još vremena da razmislite. Nije važno šta će ljudi reći. Bolje je izbeći nesreću nego srljati u nju.”
Sonja je, međutim, bila prelomila. Udala se za Tolstoja 23. septembra 1862. Venčanje je održano u osam sati u crkvi Rođenja Bogorodičinog, u Moskvi, “ispod same duge carske senke Kremlja”.
Posle venčanja mladenci su krenuli za Jasnu Poljanu. Prvi dani su bili kao u snu. Tolstoj kaže: “Toliko sam srećan da mi se čini da mi dah zastaje u grudima... Voleću je uvek.”
U svom dnevniku Sofija je zapisala: “Tek što sam došla u Jasnu Poljanu, tetka Tatjana Aleksandrovna predala mi je čitavo domaćinstvo. Meni nije bilo lako da se prihvatim ovog posla jer sam ga slabo poznavala. Uopšte me je iznenadila jednostranost i siromaštvo pokućstva. Dok nije stiglo srebro iz moga miraza jeli su običnim gvozdenim viljuškama i izbušenim srebrnim veoma starim kašikama. Kako na to nisam bila navikla, često bih se ubola u usta. Lav Nikolajevič je spavao na prljavom marokanskom jastuku, bez navlake. I to sam ja otklonila. Cicani, pamučni jorgan Lava Nikolajeviča zamenila sam svilenim. I on se veoma začudio kad sam na jorgan navukla fini čaršaf. Moja molba za kupatilo bila je ispunjena.”

Rođenje sina

Sonja kaže da je suprug želeo da je poduči poslovima oko stoke. Vodio je u štalu da joj pokaže kako se muzu krave, pravi maslo. “Ali, kad sam ostala trudna, od zadaha đubreta obuzila me je takva mučnina da su me bledu i posustalu odvodili kući.” Kuvar u Jasnoj Poljani bio je Nikolaj Mihailovič. On je bio kmet, a u mladosti muzičar. Svirao je flautu u orkestru starog kneza Volkonskog, dede Lava Nikolajeviča Tolstoja.
Nikolaj je, smatra Sofija Adrejevna, bio dobar kuvar. Neka starinska jela spremao je baš dobro. Ali je bio do zla boga prljav. Jednom se grofica čak rasplakala kada je u čorbi pronašla odvratnog parazita.
“Tada sam”, kaže Sofija, “preduzela energične mere. Uvela sam bele mantile, kape i kecelje. Odlazila sam u kuhinju i sve nadgledala. Ali, ja sam volela tog dragog starčića Nikolaja. Bio je miran, ćutljiv, vredan. Znao se, istina, često opiti i tada bismo u pomoć priskakale njegova žena i ja.”
Devet meseci posle venčanja grofica Tolstoj donela je na svet muško dete. Dali su mu ime Sergej. Taj događaj Sofija ovako opisuje: “Porođaj sam očekivala 6. jula, a Serjoža se rodio 28. juna, očigledno pre vremena zato što sam pala preko stepenica. Rođenje mog prvog deteta trebalo je da u našu porodicu unese novu sreću i radost, ali je, sticajem raznih okolnosti, taj događaj postao vrlo mučan i fizički i duševno.”
(Nastaviće se)