Voleo je samo mene

U NOĆI između 26. i 27. juna 1863. Sofija Andrejevna osećala se loše. Bila je u visokoj trudnoći. Ali, kad je videla da i njenu sestru Tanju boli stomak, zaključile su da je to zbog toga što su pojele suviše voća.
- Brbljale smo i smejale se - kaže Sofija Andrejevna u svojim memoarima. - Ali bolovi su postajali sve jači. Probudila sam Lava Nikolajeviča i poslala ga da pozove Mariju Abramovič, Poljakinju, koja je živela kod nas. Ona je za akušera učila na Deprinskom univerzitetu i bila vrlo sposobna babica. Kad je stigla, rekla je: “Porođaj je počeo.”
To je bilo u četiri sata ujutro. Sofijine muke trajale su celog dana. Bile su užasne. Lav Nikolajevič je bio veoma uzbuđen. Nije se odvajao od supruge. Suze su mu blistale u očima. Maramicom natopljenom kolonjskom vodom brisao joj je znoj sa čela. “Ljubio je moje ruke ne ispuštajući ih iz svojih”, kaže Sofija.

Pomoć mužu

U trenutku rađanja deteta vladala je zloslutna tišina. Sofija je videla užas na Tolstojevom licu i strašnu užurbanost babice koja ju je prskala vodom. Zatim je na svet došao dečačić. Babica ga je šljepnula rukom po telu, i on se oglasio plačem.
Kako novorođenče nisu imali u šta da poviju (Sofijina majka je tek sutradan doputovala i donela pelene) zamotali su ga u noćnu košulju Lava Tolstoja. - Dadilje nismo imali - kaže Sofija. - A Lav Nikolajevič je vrlo strogo zahtevao da ja bebu sama dojim i negujem odmah posle porođaja. Ja sam se njemu tada potpuno pokoravala. Smatrala sam da su njegove ideje nesumnjivo dobre i apsolutno nepogrešive.
Posle rođenja prvog deteta, život u porodici Lava Tolstoja tekao je ovako:
- Ja sam - kaže Sofija - ujutro sedela u kabinetu Lava Nikolajeviča. Ćutala sam dok je on pisao, a zatim smo išli da šetamo ili smo radili nešto na gazdinstvu. Kad nisam mogla da šetam, nešto sam crtala, čitala ili svirala na klaviru koji je bio vrlo loš, starinski. Naročito me je iznenađivao siromaštvom zvuka posle izvanrednog klavira na kome sam svirala kod moje kuće u Moskvi.
A onda je Tolstoj počeo da prikuplja građu za svoj grandiozni roman “Rat i mir”.
- Čim je Lav Nikolajevič otpočeo svoj rad, ja sam se odmah prihvatila da mu pomognem. Ma kako da sam bila umorna, ma kakvo da mi je bilo raspoloženje i zdravlje, ja sam svake večeri uzimala ono što je on ujutro napisao i sve prepisivala načisto. Sutradan, on sve iškraba, precrta, ubacuje i napiše još nekoliko listova i odmah posle ručka ja sve uzimam i prepisujem načisto. Nemoguće je izračunti koliko puta sam prepisala “Rat i mir”.

(Po nekim računicama, učinila je to sedam puta.)
Po rečima Sofije Andrejevne, život Lava Tolstoja nije bio ružan; njega nije ni bilo. Ako je u čemu uživao - to je bio lov. Voleo ga je zato što je bio povezan sa prirodom. - Koliko puta mi se dešavalo da plašljivo kažem: Ljovočka, povedi i mene u šetnju, a on me odbije. Bilo mu je neophodno da ostane sam sa svojim mislima.
U jednom od svojih dnevničkih zapisa Tolstoj kaže: “Pesnik otima od svog života ono što je najbolje i stavlja u svoja dela. Zato su dela lepa, a život ružan.”
Želju za usamljenošću Tolstoj je objasnio poslovicom: “Ako sam ideš - na svakom ramenu imaš po anđela. Ako vas je dvoje - jedan je anđeo, ako je troje - satana”.
Sofija Andrejevna kaže da je Tolstoj veoma brinuo o svom fizičkom zdravlju. Bavio se gimnastikom, podizao tegove, pazio je na ishranu i probavu. Gledao je da što više bude na svežem vazduhu. A, iznad svega, vodio je računa da dovoljno i tvrdo spava. I kad je bio u visokim godinama, pomerao je ormane da bi održao fizičku kondiciju.

U proleće 1863. Tolstoj se strašno oduševljavao pčelama. Kupio je nekoliko košnica od Sofijinog dede Islenjeva. Pomno je proučavao život pčela i pravio ramove za košnice. Pčelinjak je za njega postao centar sveta. - U zanosu za pčelarstvom - kaže Sofija - ogledala se sva strasna priroda Lava Nikolajeviča. Celog života zanosio se najraznovrsnijim stvarima: igrom, muzikom, grčkim jezikom, školama, japanskim svinjama, pedagogijom, konjima... Naravno, najdublji su bili njegovi književni zanosi.
U svojim memoarima Sofija Andrejevna kaže da su u avgustu 1878. očekivali da im u posetu dođe Ivan Turgenjev, s kojim je Tolstoj ranije bio u svađi. Do pomirenja je došlo zato što je Tolstoj sve više padao u religiozno raspoloženje, pa mu je bila teška i pomisao da na svetu postoji neko s kim on nije u dobrim odnosima. Turgenjev je bio u Parizu i Tolstoj mu je napisao pismo u kome ga poziva na izmirenje: “Oprostite mi što sam kriv pred vama”. Turgenjev je odgovorio: “Rado prihvatam pruženu ruku”. Turgenjev je u Jasnu Poljanu stigao 8. avgusta na dva dana. Došao je da nagovori Tolstoja da učestvuje na svečanostima u Moskvi posvećenim Puškinu. Tolstoj takve manifestacije nije voleo i odbio je poziv Turgenjeva.
- Turgenjev i Tolstoj mnogo su filozofirali i raspravljali - kaže Sofija. - Bilo je vreme ručku, a njih nema. Dosetila sam se da bi mogli biti u našoj novoj kućici u šumi Čepezu. Odem tamo i vidim kako Turgenjev, sav crven, maše rukama i s nečim se ne slaže, a Lav Nikolajevič, takođe uzrujan, pokušava da mu nešto dokaže. Nažalost, to nešto nisam čula.

Nagla i strasna

Turgenjev je još dva puta bio gost Tolstojevih. Kad je krajem aprila 1880. došao u Jasnu Poljanu, otišli su u lov. Dok su očekivali da se šljuke dignu u vazduh, Sofija Andrejevna je upitala Turgenjeva: “Zašto vi više ne pišete?”. “Ne mogu”, odgovorio je Turgenjev. “A šta je potrebno da biste mogli ponovo da pišete?” “Da li nas ovde neko može čuti?”, upitao je Turgenjev. I pošto se osvrnuo nekoliko puta, šapatom je rekao: “Tako vam je to, dušo moja, reći ću vam da me je uvek pre pisanja tresla ljubavna groznica. Da bih pisao ja se moram zaljubiti. A sada sam star i ne mogu ni jedno ni drugo.” “Kako mi je žao”, rekla je Sofija. “Ta, zaljubite se makar u mene, samo opet počnite da pišete”, našalila se. “Ne, ja se ni u koga više ne mogu da zaljubim. Sve je gotovo”, kazao je Turgenjev tužno.
Sofija veruje da Tolstoj nije voleo nijednu ženu osim nje. Ta njegova stroga, besprekorna vernost posle ženidbe bila je i za nju prosto iznenađujuća. Ali, to nije bilo dovoljno za njenu sreću.
- „Čeznula sam za ličnim životom u kome bi mi neko bio veoma blizak, pomagao mi i voleo me i to ne strasno, već nežno, spokojno i srdačno. A toga u mom životu nikada nije bilo. Lav Nikolajevič me nikada ni u čemu nije podsticao i pohvalio. Bio je ponosit i svestan svoje vrednosti. Samo jednom mi je rekao ’oprosti’, iako me je više puta uvredio. Meni je bilo teško da se obuzdam, bila sam nagla, ljubomorna i strasna. A kad je prošla strasnost, zamenile su je navika i ravnodušnost. Sve se na kraju svodilo na jedno te isto: trudnoća, porođaji, dojenje, deca...
(Nastaviće se)