Grobno mesto bez krsta

Krajem februara 1901. Ruska pravoslavna crkva odstranila je iz svojih redova Lava Nikolajeviča Tolstoja. „Nije predat anatemi i prokletstvu, samo je odlučen. Crkva ga ne smatra svojim članom.“
Prošlo je od tada 108 godina. Odluka je i dalje na snazi. Molba Vladimira Tolstoja, praunuka velikog pisca, upućena ruskom patrijarhu Alekseju, povodom stogodišnjice Tolstojevog izopštenja, odbijena je. Poglavar RPC u odgovoru Tolstojevom potomku priznaje da je Lav Nikolajevič „genije ruske književnosti“, ali naglašava da se davnašnja odluka o ekskomunikaciji ne može ispraviti, jer se pokojnik ne može pokajati. Crkva smatra da je Tolstoj pao u veliki greh gordosti, i da su njegova dela uperena protiv hrišćanstva. On je stvorio svoje Jevanđelje i time sam sebe odstranio iz pravoslavlja.
Tim povodom „Pravoslavna Moskva“, poluzvanični list RPC, savetovao je vernicima da se od dela jeretika treba uzdržavati. „Ko ga je čitao i shvatio njegovo bogoodpadništvo, ne treba da ga prezire i proklinje, kaže ovaj list. Sveti oci uče da ljubimo grešnika, živog i upokojenog, a da mrzimo greh, kao jeres. Kako, i na šta je genije Tolstoj, čudo Božije, utrošio svoj dar, pustimo neka o tome sudi Bog“.
Sveti Teofan Zatvornik za Tolstojeve poglede i stavove rekao je da su „hula na Boga, na Hrista, na crkvu i svete tajne.“ „On je, kaže ovaj svetac, razrušitelj carstva istine, neprijatelj Božiji, sluga sotone.“ Sveti Jovan Kronštatski smatra da se Tolstoj pogordio i da je postao otvoreni protivnik Isusa Hrista.

Spor sa Hristom

Sinod RPC bio je na velikim mukama kako da postupi prema Tolstoju čiji je ugled u Rusiji i svetu bio ogroman. Iako je carsku vlast i crkvu bio izložio bespoštednoj kritici, nisu smeli da ga zatvore. Plašili su se gneva i pobune naroda. Kakav je autoritet Tolstoj tada imao govori i ova anegdota: „Zašto me ne uhapsite?“, rekao je Tolstoj jednom visokom carskom činovniku. A ovaj mu je odgovorio: „Učinili bi smo to, grofe Tolstoj, vrlo rado, ali Vaša slava veća je od naših zatvora. Nju ne možemo da uhapsimo.“
Sinod RPC, posle brojnih većanja, doneo je odluku da Tolstoja ekskomunicira. Obrazlažući zašto je morao da preduzme ovaj kanonski korak, Sinod u poslanici koju je sastavio oberprokurator Pobedonoscev, daje detaljno obrazloženje. Po mišljenju crkve, Tolstoj se teško ogrešio o hrišćansku veru. On zahteva da se Jevanđelje oslobodi od svega što je zdravom razumu nepojmljivo i što je u domenu čuda. Ne priznaje Svetu trojicu. Negira da je Hristos Bog. Stavlja ga u rang mudraca Krišne, Bude, Lao Cea, Konfučija, Sokrata, Platona. Svodi ga na Rusoa, Paskala i Kanta.
Tolstoj tvrdi da je Božija milost toliko velika da Gospod neće praviti razlike između grešnika i pravednika. Priče o zagrobnom životu smatra za jurodive. Za njega je greh Adama i Eve obična besmislica, kao i Hristovo bezgrešno začeće. Klanjanje ikonama i moštima svetaca smatra magijom. Po njemu, čovek treba da se moli sam, kao Isus, a ne u crkvi. Sveti sinod zaključuje da je Tolstoj javno i drsko ustao protiv Svete trojice i svoj veliki talenat upotrebio za širenje jeresi. Crkva ga izopštava jer nije hteo da se pokaje za svoje grehe, iako mu se za to u više navrata pružana prilika.
Tolstoj je sa Hristom vodio javni spor. Polemisao je sa njim na ravnoj nozi. Evo jedne meditacije u kojoj se obojica pojavljuju kao vlastelini misli. Pošto je prekoreo Tolstoja za njegovu veliku gordost, Hristos se spustio na kolena pred njim. Tolstoj ga moli da ustane i kaže mu:
- Pogledaj, šta oni rade u tvoje ime. Tvoji pastiri blagosiljaju ubistva. Ti si progonio iz hramova trgovce, a oni su ih ponovo pozvali tamo.
Hristos nemoćno širi ruke: „Bog je ljubav“, kaže. „Bog nije ljubav“, odgovara Tolstoj. „Bog je nešto bezgranično, a u toj bezgraničnosti čovek može spoznati da je njegov deo“.
Dijalog između Tolstoja i Hrista nastavlja se ovako:
- Oni se klanjaju krstu, a to su samo vešala na kojima su te razapinjali. I u hramovima oni trguju poškropljenim vinom i hlebom i uveravaju svet da su to tvoje telo i tvoja krv. A bajke o tvom neporočnom začeću? U njih sada ne veruje ni jedan gimnazijalac. Oni još odlaze u crkvu, ali uskoro će se ta vera raspasti, a onda?
- Nastupiće bezbožnost i haos - šapuće Hristos.
- Bezbožnost i haos već su nastupili - odgovara Tolstoj.
Ovakav spor sa Hristom mogao je da vodi samo čovek koji je na samrtničkoj postelji, na železničkoj stanici Astapovo, rekao: „Ja sam se našao u situaciji onoga koji je spoznao svu težinu greha sopstvenog života. Za mene je postalo dalje nepodnošljivo da živim u kriminalnim uslovima, u bezumno kriminalnoj raskoši, usred nužde ljudi koji me okružuju“. Mogao je to reći čovek koji se odrekao honorara za svoja dela i odbio Nobelovu nagradu od sto hiljada rubalja, „jer novac ne može doneti ništa drugo nego zlo“.

Večna mladost

Kad je iz novina saznala da je Lav Nikolajevič izbačen iz crkve, Sofija Andrejevna je osetila „takvu srdžbu i negodovanje“ da je odmah napisala pismo Svetom sinodu. U pismu kaže: „Mom ogorčenju i negodovanju nema granica. I to ne zato što bi od komada papira mogao da strada moj muž: tu nije u pitanju ljudska volja, već Božija. Život ljudske duše, s religiozne tačke gledišta, nikome osim Bogu nije poznat i, srećom ni podčinjen. Ali s tačke gledišta, one crkve kojoj ja pripadam, i koje se nikada neću odreći, koju je stvorio Hristos, meni je neprihvatljiva odluka Sinoda. Ona neće izazvati simpatije kod ljudi, već negodovanja prema onima koji su joj doneli, a veliku ljubav i simpatije prema Lavu Nikolajeviču. Mi već dobijamo takve izjave i njima neće biti kraja, a biće ih sa svih strana sveta.“
Sinod RPC izdao je tajnu naredbu sveštenicima da ne smeju da drže opelo Lavu Nikolajeviču. Sahranjen je bez crkvenog obreda. „Koga žele kazniti, pita se Sofija Andrejevna. Da li umrlog čoveka koji više ništa ne oseća, ili one oko njega, njemu bliske vernike. Ako je pretnja, kome i zašto? Mogla bih za velike pare potkupiti nekog nepoštenog sveštenika da opoje dušu mog muža. Ali neću. Pitam zašto u Rusiji nema poštenog sveštenika koji će se usuditi da to učini.“
Tolstojevo telo položeno je u grob bez krsta, između devet breza, u Jasnoj Poljani. To mesto je sam odredio. Nije bilo nikakvih govora. U zimskom sumraku čuli su se samo jecaji u masi od nekoliko hiljada ljudi. Bio je 22. novembar 1910. Iduće godine navršiće se vek od Tolstojeve smrti. Vreme „bogu ruske književnosti“ ništa nije moglo. On krši sve zakone: što je dalji - sve je veći. Njegova Nataša Rostov imala bi danas oko 220 godina. A još treperi kao na svom prvom balu.

DOKUMENTACIJA
U pisanju feljtona korišćen je materijal dokumentacije „Borba“ i delovi knjige Džeja Parinija „Zadnja stanica“ (izdavač „Dereta“). Knjiga se može naručiti na telefon: 011 23 99 077
KRAJ