Publika u panici

Na Dorćolu u jednoj štali kod Batal-džamije, po Čiča Ilijinom sećanju iz detinjstva, započela je njegova glumačka karijera u ulozi Miloša Obilića:
”Štala je bila prostrana... Predstava ide kao podmazana. Glumci govore: 'Napred! na Stambol! Da ubijemo cara turskog.' Već se bliži svršetak komada. Ja, razjaren kao lav, ustremim se na Murata i gromko kliknem: 'Stani, Mujo, da ti Miloš sudi!' Aknem ga u trbuh mačem, uspravim se, a u tom trenutku buknu špiritus (koji je trebalo na kraju komada da sukne kao plamen radi jačeg efekta). U stvari, ustukno sam korak unazad i raspalio petom čanak koji se prevrnu i plamen poče da mili po zemlji dok se ne dohvati sena. Kočijaš, koji beše u prvom redu, kao publika, skoči sa svog sedišta, dohvati gvozdene vile i stade lupati po senu da utuli plamen, vičući: 'Ta idite bestraga s vašom komedijom! Ta zapaliste mi štalu! 'Publika, u panici, zaglavi vrata, a za njom i glumci. Ja poslednji ispadoh na ulicu u sjajnoj opremi, za zlatnim mačem u ruci. Glumci u bežanju ostavili svu garderobu u štali...”
Sutradan, mali Ilija, uplašen zbog posledica od požara i kazne gazde Aksentija, nije smeo ni da dođe do dorćolske štale. Međutim, ogrnut kratkim ćurakom, sa fesom na glavi, gazda Aksentije, vlasnik izgorele štale, sačeka ga ispred kuće, pa ga upita:
- Ama, da nisi i ti juče predstavljao u mojoj štali?
- Ko, zar ja? - branio se mali Ilija. - Jok!
Čika Aksentije, praveći se dobroćudan, blagim rečima poče ”obrađivati” nosioca glavne uloge:
- Šteta! Mnogo mi je krivo što te nisam video. Ja, kao za pakost legoh posle ručka i propustih to junačko pozorje. Posle mi priča moj Đokica: "Šteta, što si, tata, propustio tu stvar, a lepše je bilo nego u Narodnom pozorištu. Naročito onaj što je igrao Obilića. Kaže, ni onaj u Narodnom pozorištu nije mu ravan. Ni prineti..."
”Da sam tada znao Lafontenovu basnu o gavranu i lisici, ne bih se izdao. Ali, polaskan, graknem i umesto sira ispustim reč: 'Pa, ja sam igrao Obilića!' Izlanuh se, ujede me guja...
- Ama, zar ti? Dakle, ti si taj junak! E, milo mi je, sinko. Nego... Čini mi se da juče zaboraviste neke stvari. I kad si već tu, idi i uzmi ih. Trebaće vam drugi put.
- Pa, ja sam zato i došao.
- Ako, ako sine! Idi i uzmi...
- Bože, pomislih u sebi, ali je ovo divan čiča...
Uđem. Nabijem kalpake na ruku, a mačeve obesim o rame i, taman da kročim na ulicu, a čiča Aksentije smače lulu sa čibuka, dohvati me za šiju, previ preko kolena i poče da vošti. Trešti čibuk, pršti tur, a ja cvilim kao guja u procepu:
- Neću, nikad više neću, čika Aksentije!
- Majku li vam čapkunsku! Zar je malo što ne mogu da spavam, nego da mi još zapaliste i štalu!”
Savremenici su u mladosti Čiča Iliju opisivali kao čoveka lepog stasa i ”veoma izrazite glave” sa karakterističnim orlovskim pogledom i čuvenim ”koklenovskim nosom”, koji su na svojim karikaturama ovekovečili Pjer Križanić, Vladimir Žedrinski i ostali karikaturisti. Veoma uspeo portret Čiča Ilijin izradio je akademski slikar Jovan Bijelić, koji je decenijama bio izložen u salonu Narodnog pozorišta sa još nekoliko znamenitih srpskih prvaka scene.
Izvanredan esej o čuvenom Čiča Ilijinom nosu ostvario je njegov prijatelj sa kafanskih sedeljki Antun Gustav Matoš, u kojem, između ostalog, ističe: ”Naši nosovi (Čičin i moj) bijahu vazda u društvu dobrih pripovjedača i još boljih nosova: čiča Milovana Glišića i posinka mu Janka Veselinovića. U Beogradu NOS je popularniji od (starog) kralja Petra... Čiča, pardon NOS, nema (kao moja malenkost) nikad dosta novaca, a to se događa i drugim velesilama. Divno priča, obožava muško društvo i kafanski život. Ima lijepo srce, amizantnu bijelu glavu, i crne đavolske oči, velika usta. Brije se kao gospoda Šegović i Grund, dakle ćosav je kao amor... A što je glavno - on ima NOS. Čiča je - ukratko - ugodni, veseli i šaljivi - Čiča je NOS!”
(Nastaviće se)