Bolje u cirkusu

Svoj sjajni talenat za imitaciju Čiča Ilija je najpre pokazao u vreme učenja berberskog zanata, o čemu je pričao: - Bio sam, najpre, berberski šegrt. Šišajući i brijući mušterije, kada bi se one pri tom kreveljile kao da im kožu derem, meni je to bilo smešno, pa sam ih pred ogledalom mimikom oponašao. Oni koji su čekali red za brijanje, na ovo moje izigravanje slatko su se smejali, ali je to uvredilo jednog mušteriju, koji se potužio gazdi i tako sam se ubrzo našao na ulici...
Izbacujući ga iz radnje gazda mu je poručio:
- Nije, dete, to posao za tebe. Bolje ćeš proći u cirkusu!...
Nije tada otišao u klovnove. Trudeći se da sinu nađe neko pristojno zanimanje dobra mati Spasenija uspela je preko rođaka Radojka Popovića, člana kvarta Uprave grada Beograda, da mladog Iliju zaposli kao prepisivača akata u arhivi kod starog praktikanta Koste Čkalje. A kako je teklo to drugo Ilijino službovanje opisuje jedan njegov savremenik:
“Prvih dana svoje praktikantske karijere Čiča Ilija je bio vrlo marljiv. Dolazio je u kancelariju na vreme i svršavao poslove na opšte zadovoljstvo. A kad nije bilo posla on je deklamovao i pevao. Ostali praktikanti su ga slušali sa divljenjem i zavišću.
Jednog dana po podne (tada se radilo i pre i posle podne), bili su na okupu svi praktikanti. I hodnik je bio prepun publike slušajući Čiča Ilijino 'deklamovanje'. Naišao je na živo odobravanje svojih kolega-praktikanata i sve više se zanosio, pa je u jednom trenutku oduševljeno skočio na sto i iz sveg glasa počeo da 'izvodi' Ludu od Petefija, koji je tada bio u velikoj modi:
'Smirite se, skinite mi se s vrata, U poslu sam, žuriti se mora...'
Na viku deklamatora, šef kancelarije, gospodin Čkalja, skoči kao paren i viknu:
- Mangupe jedan što to radiš? Sad ću da pozovem žandara da te veže! Ali, Čiča Ilija nije čuo ovu pretnju, ili se pravio da je ne čuje, i nastavio je da deklamuje. I počeo da se smeje baš kao prava luda. Njegova vika zbuni svet u hodniku. Ljudi su pojurili u kancelariju, a jedna stara Jevrejka videći Čiču na stolu, kako viče i mlatara rukama i smeje se kao lud, poče vikati:
- Kuku, sišao čovek s pameti!
Napravila se velika gužva...
Došao i član kvarta Rajko, ali pre nego što je ušao u praktikantsku kancelariju, Čiča se progurao kroz svetinu i umakao niz ulicu.
Tako se završilo Čiča Ilijino kancelarijsko službovanje.”
-Pričaju da je mladi Stanojević pokušao da nauči krojački zanat, ali kako nije imao neophodnog strpljenja za taj posao, on ga je ubrzo napustio.
Zahvaljujući svom baritonu, Čiča Ilija je počeo da nastupa na zanatlijskim zabavama kao pevač. A onda mu je već od 1879. godine čuveni dramski prvak Miloš Cvetić kao privremenom članu hora i statisti beogradskog Narodnog pozorišta poverio ulogu u Sarduovoj “Otadžbini”, gde u ulozi Rajsora pobira prve aplauze. Sa ponosom je od tada, kažu, mladi glumac Ilija donosio majci Spaseniji besplatne ulaznice za nju i komšiluk.
Dve godine kasnije pozorišni kritičar Jevta Ugričić omogućio je Iliji da pređe, najpre, u Zemun, a potom u Novi Sad i postane član uglednog srpskog narodnog pozorišta. “Ali se Ilija nije dao lako privoleti: ’Gde bih ja, veli, gastirao u stranim zemljama!’” - beleži Ugričić napominjući da je onda Zemun bio Austrija.
Ali je, naposletku, ipak popustio svom unutrašnjem umetničkom nagonu: stegao junačko srce, prešao u Zemun, odigrao Marokanskog kneževića (U Šekspirovom “Mletačkom trgovcu”). Nije, istina, dobio Porciju, ni veliku platu, ali se dopao upravi i “općinstvu” i bio angažovan za nekoliko forinti mesečno...
(Nastaviće se)