Brigu na veselje

VREME skadarlijskih boemskih razbibriga najbolje može da se dočara kroz mnogobrojne anegdote o Čiča Iliji.
Pokvareni vid. - Vi ste pokvarili vid zato što stalno pijete - kaže očni lekar Čiča Iliji.
- Naprotiv, kad pijem, onda bolje vidim. I to sve duplo!
Čvrst karakter. Čiča Ilija dao sebi reč da neće piti mesec dana. Svi gosti “Tri šešira“ čudili su se što danima na Čičinom stolu ne vide ni kap alkohola. Kad je izdržao mesec dana pijući samo kiselu vodu, on pohvali sebe: - Ti si sjajan karakter, Čiča! Svi ti nude da piješ, ali reč ne pogazi. Zato si, bogme, zaslužio da te častim!
Rečeno-učinjeno i Čiča Ilija poče da časti sebe zato što je tako “čvrst karakter” i naravno, ne kiselom vodom.
Ne u kafanu. Pita lekar Čiča Iliju da li je poslušao njegov savet da više ne ide u kafanu, a ovaj mu, na uobičajeno vedar način s osmehom odgovori: - Da, gospodine doktore, ne idem više u kafanu. Čak više ne osećam ni potrebu da pređem tamo preko puta i sednem za svoj sto kod “Tri šešira”. A da vidite, ne znam ni šta će mi to, kad je uz moju kuću pivnica. I kad viknem s prozora, momak mi donese pivo, koje mi prija kao da ga pijem u kafani.
Poznaje svako vino. Hvalio se jednom Čiča Ilija u kafani da poznaje svako vino. Neki su tvrdili da je to nemoguće, pa se sa njim opklade. Vežu mu maramicom oči i počnu da donose razna vina. Začudo, Čiča je pogodio svako vino: smederevsko, negotinsko, crnjak, župska ružica... Najzad, donesu čašu s vodom, a kad je Čiča proba, pljunu, pa reče sa uzdahom:
- E, izgubih opkladu! Ovo ne poznajem. Nikad ga nisam pio...
Zanimljiv je podatak kako se Čiča Ilija upoznao sa Stevanom Sremcem, profesorom istorije i tadašnjim najčuvenijim srpskim humorističkim piscem. Kada je 1897. godine došlo do štrajka beogradskih glumaca u Narodnom pozorištu, zbog neslaganja sa upravnikom dr Nikolom Petrovićem, Čiča Ilija je kraće vreme gostovao u Milojevićevoj pozorišnoj družini.
Kad je u Nišu sjajno odigrao ulogu Kalče u poznatom komadu “Ivkova slava”, njegov pisac Sremac mu je odao najveće priznanje rečima: “Kad umre Čiča Ilija, umreće i Kalča i ’Ivkovu slavu’ treba skinuti sa repertoara. Njemu niko ni podražavati ne može. On je tu jedinstven”!
Srećom se već početkom 1898. godine Čiča Ilija vratio, kako pozorišni hroničari beleže “opet u krilo srpske Talije”.
Kakav je veseljak Čiča Ilija bio u životu, takav je vragolan bio i na otvorenoj sceni, gde je svojom kolegama pomagao u svakoj nezgodi, kao što svedoči anegdota o predstavi “Dve sirotice”.
Glavnu ulogu u predstavi je igrala ljubimica publike Sofija - Coca Đorđević, dok je Čiča Ilija tumačio lik travara. U završnoj sceni, trebalo je, po Čičinom kazivanju, da pozornicu zaveje sneg. Zato je reditelj iznad pozornice postavio rekvizitera da “iz rukava” veje iscepkanu hartiju na glave glumaca. Kada je pri kraju scene na binu izašao Čiča Ilija i pozvao prozeblu siroticu Lujzu u svoj stan, obećavajući da će je izlečiti, iz natmurenog pariskog neba, umesto snežnih pahulja, na njegovu glavu tresnuo je plehani đubrovnik!
Desilo se to greškom rekvizitera, koji je zaboravio da izvadi đubrovnik iz džaka, do vrha napunjenog sitnom iseckanom hartijom za dočaravanje snežnih pahulja. Čiča Ilija se ipak nije zbunio kada mu je o glavu iznenada tresnuo đubrovnik. Samo je počešao glavu i završio monolog: - Hajdemo, siroto moje dete. Dok je padao sneg još đene-đene, ali kad su s neba počeli da padaju i đubrovnici, nema smisla da se ovde zadržavamo!
(Nastaviće se)