Piti i glumiti

NIJEDAN glumac, kažu, nije bio u stanju da popije toliko krigli piva koliko Čiča Ilija, koji je u tom “sportu” decenijama držao rekord u Skadarliji i još u mladosti na to bio ponosan. Jednom, pred predstavu Šekspirovog “Hamleta”, u kojem je igrao Polonija, dođe Čiča Ilija dosta “nacvrcan”, zahtevajući da mu se u garderobu donesu još tri krigle piva.
Razumljivo je da reditelj nije hteo da ispuni glumčevu želju neposredno uoči predstave, a tada Čiča Ilija držeći u ruci praznu kriglu izađe iz garderobe, pa imitirajući Hamletov monolog, započe: “Piti il’ ne piti, pitanje je sad”? Posle ove “provokacije” reditelj samo mahnu rukom, naredivši da Čiči donesu još krigli piva, koje on popi naiskap, posle čega je, kažu, maestralno odigrao svoju ulogu uz oduševljene aplauze publike.
Drugom prilikom, po Stojimirovićevom zapisu, Čiča Ilija je celu noć pio sa ruskim emigrantom, knezom Pućaćaninom, a onda napraviše ujdurmu o kojoj je pričao ceo Beograd. “Pred zoru su se on i taj ludi knez popeli na Spomenik knezu Mihailu.
Knez je uspeo da uzjaše bronzanog konja iza bronzanog jahača i jedva su ga skinuli, a Čiču su tek uz najveće napore sprečili da ne ponovi isti podvig”.
Da bi pojačali jedno vreme prilično poljuljani Čiča Ilijin kredit u skadarlijskim kafanama, njegovi prijatelji su proturili vest da Čiča ima u Americi nekog bogatog strica, koga će da nasledi i to vrlo brzo, jer je ovaj na samrti. Međutim, kada je kreditorima postalo sumnjivo postojanje bliskog, bogatog rođaka s one strane akeana, Čiča Ilija reče:
- Da ne čuje đavo, taj neće skoro umreti. Nego ima nešto bolje. Pisao je da će doći u Beograd da uredi neke moje stvari.
- A kada?
- Pa tako, čim skupim malo para i pošaljem mu za put - po svom običaju vragolasto odgovori Čiča Ilija.
Iz svoje kuće preko puta “Tri šešira”, sa elegantnim štapom u ruci i habcilindrom na glavi nailazi svakad uglađeni “Stari gospodin” Milorad Gavrilović, koji se često kačio sa Čiča Ilijom, jer su bili veoma različite prirode kao i pogleda na život.
Po jednoj anegdoti, Gavrilović sedi kod “Tri šešira”, a neće ni da pogleda za drugi sto, gde je u povećem društvu sedeo Čiča Ilija, pijuckao i ne osvrnuvši se na Gavrilovića, poče da priča svom društvu: - O, ljudi, što sam noćas sanjao čudan san! Znate, kao ja umro...
- Šta? Deder, pričaj Čiča - navali radoznalo društvo.
- I, šta da vam kažem. Pred nebom stoji tabla na kojoj vidim da velikim slovima piše: “Glumcima ulaz zabranjen”! Ja htedoh na silu da uđem, ali me dohvati sveti Petar za jaknu.
- Uspem nekako da se otrgnem i potom zavirim kroz jednu rupu. I tamo vidim kako mirno šeta Gavrilović. Tada dreknem svetom Petru:
“Je li, more, zar i na nebu ima protekcije”? A sveti Petar mi reče strašnim glasom...
Tada Čiča Ilija lukavo prekide priču, a radoznalo društvo još više navali:
- Hajde, nastavi Čiča, kaži šta reče sveti Petar?
- Pa, kad ste toliko navalili da vam kažem, podiže Čiča Ilija glas. Sveti Petar mi je rekao: “Pa, taj Gavrilović i nije nikakav glumac”! I zatvori mi vrata pred nosom.
Dok se društvo smejalo Čiča Ilijinom vešto smišljenom vicu, “stari gospodin” Gavrilović je bez reči napustio kafanu.
(Nastaviće se)