Nasmejani Mitke

SEDEO Čiča Ilija ispred “Tri šešira” i raspoložen ispijao svoje krigle piva. Za stolom, u susedstvu, čuje žalopojku majstor Mite kako ne uspeva da izleči kijavicu, pa mu reče:
- E, moj majstor Mito, ima jedan odličan lek. Doduše, to je lek i vradžbina. Napraviš tej od zove, izuješ cipele i staviš noge u lavor pun vruće vode, a onda usučeš brkove i vikneš ženi: “Daj mi čaj da odnese kijavicu”. I kad ti žena donese čaj, u tom trenutku, nikako ne smeš da pomisliš na krokodila. Ne daj bože da ti slučajno padne na pamet krokodil, onda od lečenja nema ništa.
- Baš ti hvala na savetu, dragi moj Čiča Ilija - reče zadovoljno majstor Mita. - Sve moguće sam do sada probao, pa ništa. A ne boj se za krokodila. Kao što do sada nikad nisam na njega mislio, neću ni odsad.
Prođe nedelja dana i opet se kod “Tri šešira” videše raspoloženi Čiča Ilija i sumorni majstor Mita.
- Šta je, pomože li ti moj lek - upita Čiča Ilija.
Majstor Mita sa uzdahom odmahnu rukom i tužno zanjiha glavom, a reče:
- Kako da pomogne, kad čaj nisam ni okusio. Sve beše dobro i tačno kako mi ti reče. Skuvao sam čaj, turio noge u lavor, a ono meni krokodil na oči. Probah da ga se otarasim, ali čim čaj prinesem ustima odmah se pojavi prokleti krokodil. I tako, ništa od lečenja.
- E, baš šteta - sa uzdahom reče Čiča Ilija. - A lek je baš siguran...
PoČetkom prošlog veka Čiča Ilija je počeo da se bavi i režijom. On je 1900. na sceni Narodnog pozorišta postavio “Koštanu”, koja je doživela neuspeh. Savremenici pričaju da je premijeru napustio ogorčeni pisac Bora Stanković, nezadovoljan načinom na koji je interpretiran Mitke, kojeg je igrao baš piščev prijatelj Čiča Ilija, predstavljajući glavnog junaka kao “lakrdijaša”.
Međutim, kada je sledeće godine prepravljena “Koštana”, ponovo je stavljena na program u Dinulićevoj režiji. Čiča je sjajno odigrao Mitketa, više na svoj komični, nego tragični način, a pisac je i dalje bio nezadovoljan. Kada bi u kafani malo više popio, pisac je često započinjao prepirku sa slavnim glumcem, koji nije hteo ni za milimetar da odstupi od svoje koncepcije, igrajući Mitketa “kao pijanicu i pustahiju”, čime je oduševljavao publiku. U tim trenucima je Bora upućivao prekore Čiča Iliji:
- I ti si mi neki vajni glumac! Digneš praznu kriglu, pa prostenješ kao da ideš tamo gde i car ide peške: Piti il’ne piti, pitanje je sad! Baš si ti neka mustra za Hamleta! A tvoj Kalča je koješta. O tvom Mitketu neću ni da govorim. Sve si u njemu izneverio.
Nije bolji ni tvoj Mitke - odgovorio bi ravnom merom Čiča Ilija, namignuvši okupljenim poznanicima. - Sve mu nešto fali, bolestan je što je živ. Samo zna da kuka nad svojom sudbinom, a takve treba isprašiti po turu, pa će saznati od čega su bolovali.
I ti si mi neki vajni književnik. Samo pijan si mogao da nabasaš na mesečinu koja greje. Kad te piće uhvati, tebi je i na mesečini toplo, a kada si, na nesreću trezan, ne pomaže ti ni ova furuna. Skočanjiš se kao kakva baba, pa čovek ni kleštima ne može reč da ti izvuče.
Posle međusobnih uvreda, uz opšti smeh gostiju, Čiča Ilija bi, imitirajući Borin glas i gestove, od gazda Stojana naručivao novu turu pića i pokazujući na osmehnutog pisca žalostiva glasa govorio:
- A ja plaćam! Ovaj naručuje, a ja plaćam! On me vređa, a ja plaćam...
Kafana se tresla od smeha, a odobrovoljeni Bora Stanković, šta će, nego da zbog “časti” poljubi svog starog prijatelja. Tada mu, kažu, ni Čiča Ilija nije ostajao dužan, hvaleći pred svima “Koštanu” kao nenadmašno pozorišno delo. Ispijajući uz zdravice, ko zna koju turu pića, i Bora je na sav glas hvalio Čiča Ilijinu maestralnu glumu.
(Nastaviće se)