Planovi kralja Nikole

CRNOGORSKI vladar - kralj Nikola Petrović sa velikim ogorčenjem je saznao za odluku Podgoričke skupštine od 15. novembra 1918. godine, na osnovu koje je izvršeno ujedinjenje Crne Gore i Srbije, a on zbačen sa prestola. Sada već bivši suveren nije mogao da veruje da su njegovi sunarodnici zaboravili da je on vladao više od pola veka i da je od nekadašnje kneževine stvorio „kraljevinu i svrstao je u društvo evropskih monarhija“. Živeći u Francuskoj posle bekstva sa Cetinja, januara 1916. godine, ekskralj Nikola se nadao da će naići na razumevanje saveznika iz Prvog svetskog rata, ako na to nije naišao kod crnogorskih poslanika u Podgorici.
On je bio uveren da se objavljujući rat Nemačkoj i Austrougarskoj, svrstao u redove lidera sila Antante, s obzirom na to da je njegova vojska, izvojevavši sjajnu pobedu na Mojkovcu, sprečila austrougarsku armiju da opkoli a možda i uništi srpske jedinice, koje su se posle povlačenja preko Albanije skoncentrisale na sektoru Skadra i Drača.

Vilson razume

VerujuĆi da tadašnji najmoćniji međunarodni činioci - predsednik francuske vlade Žorž Klemanso i engleski premijer Lojd Džordž cene doprinos crnogorske vojske slamanju zajedničkog neprijatelja, bivši vladar sa Cetinja je nameravao da pred učesnike Mirovne konferencije koja je otpočela rad u januaru 1919. godine u Parizu, postavi teritorijalne zahteve, kojim bi znatno uvećao i ojačao Crnu Goru. Njegove teritorijalne pretenzije, međutim, nisu bile tako male.
Prema tvrdnjama generala (divizijara) Mitra Martinovića, bivšeg predsednika crnogorske vlade, kralj Nikola mu je prilikom njegovog puta u Rusiju u martu 1915. godine rekao da pred glavnokomandujućeg ruske armije velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča, za koga je bila udata Nikolina ćerka Milica, postavi zahtev da se posle završetka rata, Crnoj Gori pripoji Sarajevo sa okolinom, zatim cela Hercegovina do Neretve, kao i deo jadranske obale, sa Splitom, Dubrovnikom i Kotorom, a svakako je mislio i na Skadar. Da li zbog svojih poodmaklih godina (već ih je imao 78), ili zbog udvoričkog mentaliteta svojih najbližih saradnika, koji su ga često nekritički veličali - Nikola nije primetio da ga učesnici Mirovne konferencije nisu prihvatili kao bivšeg saveznika, već kao čoveka koji je u najtežim trenucima Prvog svetskog rata napustio svoju zemlju, ostavivši narod na milost i nemilost okupatoru. Mnogi su mu zamerali to što nije postupio kao njegov zet, kralj Petar I, koji je sa vojskom našao privremeno sklonište u Grčkoj.
Naišavši na veoma hladan, pa čak i odbojan stav predsedavajućeg Mirovne konferencije Žorža Klemansoa, koji je čak sprečio učešće crnogorske delegacije na plenarnim sednicama, mada je Francuska kao i Engleska i Italija još održavala diplomatske odnose sa Crnom Gorom - Nikola je pokušao da nađe zaštitu od predsednika SAD Vudra Vilsona i u tom cilju mu uputio nekoliko patetičnih pisama. Vilson nije obratio naročitu pažnju na zahteve bivšeg crnogorskog vladara. Međutim, kad je stigao u Evropu, radi učestvovanja na Mirovnoj konferenciji, Vilson se neočekivano zainteresovao za pitanje Crne Gore i njenog bivšeg kralja. To se desilo posle kratkotrajnog boravka u Rimu, gde se na jednom prijemu upoznao sa italijanskom kraljicom Jelenom, Nikolinom ćerkom. Ona mu je rekla da je njen otac nepravedno i protivustavno zbačen sa prestola i da su to učinile srpske vlasti koje su „okupirale Crnu Goru“. Pošto je stekla utisak da je Vilson razumeo i prihvatio „razloge njenog nezadovoljstva“, ona je od oca zahtevala da ponovo napiše pismo predsedniku SAD i detaljno iznese svoj slučaj. On je to prihvatio i u svom pismu je, između ostalog rekao da je Podgorička skupština bila ilegalna, jer nije bila predviđena ustavom zemlje.

Jedino rešenje

OVO pismo je ostavilo snažan utisak na Vilsona i on je na plenarnoj sednici Mirovne konferencije koja je održana 12. januara 1919. godine uzbuđeno izjavio da se on „oseća kao anti-Srbin zato što nijedna zemlja ne sme da otme drugoj pravo na samoopredeljenje“. Engleski premijer Lojd Džordž iznenađen ovim „nediplomatskim gestom“ američkog predsednika i u želji da ohladi atmosferu rekao je da on „nije anti-Srbin, jer prethodno treba utvrditi činjenice“.
Upravo da bi se „utvrdile činjenice“, u Crnu Goru je upućena misija u kojoj su bili američki potpukovnik Šerman Majls i engleski diplomata Džon Sesil, bivši britanski poslanik na Cetinju.
Potpukovnik Majls je posle povratka iz Crne Gore podneo referat američkoj misiji u kojem je rekao da je „jedino moguće rešenje priznati ujedinjenje (Crne Gore i Srbije) sa garancijom izvesne autonomije (Crnoj Gori)“. Nešto kasnije je engleski diplomata Ronald Brajs ustanovio da je u Crnoj Gori „broj Nikolinih pristalica - beznačajan“. Ovi izveštaji su iznenadili američkog predsednika i znatno uticali na njegovo dezangažovanje po pitanju Crne Gore, ali Vilsonova pasivnost bila je prouzrokovana i njegovom bolešću, kao i otporom koji je američki Kongres pružio njegovoj spoljnoj politici.
(Nastaviće se)