Glava ili čast

OD tri velike strasti kakve su alkohol, kocka i vlast, Meša Selimović je naznačio vlast kao najveći, neizlečiv porok: “Zbog nje se ubija, zbog nje se gine, zbog nje se gubi ljudski lik... Ona je duh iz Aladinove lampe, koji služi svakoj budali koja ga drži. Odvojeni, ne predstavljaju ništa; zajedno, kob su ovoga svijeta” - kaže Selimović u “Tvrđavi”.
Kobnost vlasti posebno se ispoljava prema umetnosti i umetnicima, prvenstveno piscima. Od drevnog speva o Gilgamešu do naših dana, suštinski se malo šta promenilo u odnosu vlasti prema umetnicima. Čini se da je neminovna večita antinomija između njih. U prirodi je svake vlasti težnja za neograničenom moći koja pribavlja monopol nad materijalnim i duhovnim dobrima.
Težeći za vladavinom nad ljudima uopšte, vlast nastoji da potčini i umetnika i naučnika. I takozvano mecenstvo koje je kroz istoriju poprimalo različite vidove, najčešće je manje ili više prikrivena namera moćnika da i na taj način usmeravaju i kontrolišu umetnika. Prema Tomasu Manu: “Političar podređuje ceo svet u svoju korist, a umetnik podređuje sebe u korist celoga sveta”.
S druge strane, za umetnika je sloboda uopšte, a pogotovo sloboda mišljenja - isto što i vazduh, uslov opstanka i delanja. Umetnici ne mare ni za moć, ni za materijalna dobra, ni za manipulaciju ljudima, niti za autoritete i konvencije. Zalažu se za pravo na sumnju u stvarne i prividne svetinje i kanonizovane istine, kao što je u prirodi naučnika da nesputano istražuje fenomene i zakonitosti u prirodi i društvu i objektivnu istinu, nezavisno od bilo kakvih interesa, bilo ličnih, bilo pojedinih društvenih grupa.
Dodajmo da, prema Dositeju, umetničko delo može da bude, i zapravo i jeste, bolje i plemenitije od svoga tvorca, jer je porod uma i emocije i blagorodnih namera, čisto od svakovrsnih prizemnosti, kojima je i umetnik izložen - kao i ostali ljudi, po slabostima ljudskim...
Odnos vlasti prema umetnicima i naučnicima u Brankovo vreme možda će se najzornije sagledati u jednom savetu prote Mateje Nenadovića Simi Milutinoviću Sarajliji. Preporučujući Sarajliji da ne štampa svoju “Istoriju Srbije”, kazao mu je: “Ako uspišeš istinu, izgubićeš glavu, jer će te poseći gospodar Miloš; ako li uspišeš laž, glava će ti ostati, al’ ćeš izgubiti čest”.
Gotovo i svi drugi pisci Brankovi savremenici: Vuk, Daničić, Sterija, Ljuba Nenadović, Jaša Ignjatović, pa i sam Branko, bili su u sličnom procepu poput Sarajlije - kako sačuvati glavu, a ne izgubiti čast u rvanju sa različitim moćnicima i vlastodršcima u licu kneževske vlasti u Beogradu, mitropolitske u Karlovcima ili izvanredno organizovanog Meternihovog i Bahovog birokratskog aparata u Beču i Budimu i drugim mestima širom prostrane carevine.
O tome postoji obilje autentične arhivske građe. A. Ivić je objavio pet-šest obimnih tomova ispisa iz austrijskih arhiva o našim piscima, a G. Dobrašinović knjigu “Vuk pod prismotrom policije”, takođe zasnovanu na izvornoj arhivskoj građi.
U ovom feljtonu biće reči pretežno o periodu koji se odnosi na treću deceniju Brankovog surovo kratkog života, od 1843. kad je objavio prvu pravu pesmu, do 1853. godine, kad se preselio u istoriju. Osim Brankovog, tu su Vukov i Sarajlijin slučaj, kao i Nenadovićeve nedaće s cenzurom prilikom izdavanja lista “Šumadinka” i tegobe Danila Medakovića oko izdavanja lista “Napredak” 1848-1849.
(Nastaviće se)