Opasan za cara!

GRAĐANIN Beča, ugledan naučnik s mnogim evropskim priznanjima, Vuk Karadžić je bio pod budnim okom svemoćne austrijske policije. Ljubomir Stojanović je utvrdio da je Vuk imao svoju stalnu rubriku u policijskim dosijeima, 31. stranicu. Nadgledali su ga i neki najviši velikodostojnici, kancelar Meternih, princ Hoencolern i više šefova tajne policije, a sitnim anonimnim doušnicima, kako svedoče dokumenta, ni broja se ne zna.
Vuk je tokom boravka u Beču bio izložen raznim presijama - više puta je isleđivan u policiji, pretresan mu je stan, donošena su rešenja o Vukovom proterivanju iz Beča u Tursku, to jest Srbiju, kao skitnice bez posla i sredstava.
Njegovim brojnim delima cenzura (policija) nije dala imprimatur za štampu. Od prevoda Biblije (Novog zavjeta) policija je zaplenila 80 primeraka, dok je drugi deo tiraža Vuk rasturio pretplatnicima ili smestio knjige na sigurnija mesta, van domašaja Beča i tako nadmudrio cenzuru.
To nisu bile jedine nevolje koje je vlast zadavala Vuku. U Austriji su ga sumnjičili kao agenta kneza Miloša i Rusije, u Rusiji, opet, kao čoveka u milosti austrijske vlade, dok ga u “otačastvenoj” Srbiji tumače kao austrijskog plaćenika, koji radi za interese katoličke propagande. U vreme kad je pretila opasnost da Austrija izruči Vuka na milost i nemilost razgoropađenom knezu Milošu, posle otvorenog pisma samodršcu, Vuk se jadao Kopitaru: “Što se moga pasoša tiče, ja sam pravi mučenik na sve strane. Ja znam i sam da bi najbolje bilo, u ovakvim opstojateljstvima, da uzmem ruski pasoš, ali kako će mi Rusi dati pasoš kad je Mitropolitova partija po Peterburgu, kao i po svemu narodu srpskome u ovome carstvu, razglasila da je dvor avstrijski mene preko vas potkupio da Srbe unijatim i šokčim... Mitropolit me kod policije ovoga carstva opada da sam u tajnim društvima i da sam opasan za ovo carstvo, a kod narodne partije i kod Rusa opada me da sam od ovoga carstva potkupljen da unijatim i šokčim.
A policija bečka može da misli da i vi sa mnom protiv ovoga carstva za ruski interes intrigate. Evo kako čoveka na pravdi boga može bijeda da nađe! Tako mi boga da imam kuda bi sam bježao i iz ovakvoga carstva i iz naroda srpskoga, samo da se uklonim od ovakvih intriga...”.
Ni u Srbiji Vuku nisu cvetale ruže. Vlasti su donele uredbu kojom je ne samo zabranjena upotreba Vukovog pravopisa u Srbiji, nego nije bilo dopušteno ni unositi u Srbiju knjige štampane tim pravopisom. Tako su i Srpski rječnik, jedna od najznačajnijih knjiga napisanih na srpskom jeziku i prevod Novog zavjeta, bili zabranjeni u Srbiji i za Srbiju.
Nisu mogli ni pretplatnici da prime knjige, pa je Vuk i materijalno pogođen. Zato se obratio pismom knezu Aleksandru ističući da Praviteljstvo nema prava da “zapoveda kakvim pravopisom knjige da se pišu, kakvim da se ne pišu”. Zabrana će štetiti njemu kao siromašnom čoveku, ali će isto tako biti i trajna sramota Vlade. Ništa nije pomogao ni ovaj protest, niti Garašinonovo zalaganje za to da se skine zabrana sa Rječnika. Beogradski licejci su govorili da je Rječnik zabranila Bilmez-partija u Srbiji...
U strahu od bezakonja i od kneževih momaka, “koji su presude izvršavali iza ćoška”, prilikom prelaska u Srbiju, Vuk je pisao amanet (testament). I kad su mu nudili, nerado je prihvatao zbog svega toga službu u Srbiji. Znao je da ne može istovremeno biti knežev visoki činovnik i naučnik koji služi svom narodu. I Kopitar ga je iz Beča savetovao da se ugleda na Erazma Roterdamskog, koji je celog života odbijao visoka zvanja, da bi kao slobodan čovek mogao da misli i piše.
(Nastaviće se)