Um pod arendu

KNEZ Miloš nije hteo da da ni krajcaru pomoći Vuku za Rječnik, jer se ljutio na njega što nije nagovorio svog saradnika na Rječniku Đuru Daničića da lažno svedoči u kneževu korist, prilikom njegovog spora sa milosnicom Anom Rafelsberg:
“Volim izgubiti milost kneza Miloša nego svoje poštenje”, isticao je Daničić, dok ga je knez grdio da je nečovek! Drugom prilikom, komentarišući kneževu zabranu Vukovog pravopisa, Daničić navodi da knez Miloš “koji ni čitati ni pisati ne zna, u književnosti nema mjesta ni za sebe da govori i presuđuje, a kamogli za čitav narod”.
Mučno je čitati i tužbe mitropolita Rajačića austrijskim vlastima protiv Vuka povodom štampanja Svetog pisma. I crkvene vlasti su tvrdokorno držale monopol i na stvari koje se ne tiču samo crkve i vere nego i kulture. Svoj zahtev Vrhovnom policijskom i cenzorskom zvanju austrijskom, Rajačić je obrazlagao činjenicom da Vukov prevod može da dovede čitaoca u zabludu i da je delo štampano bez cenzure...
U mučnom i dugotrajnom nadigravanju s različitim moćnicima, Vuk je ipak konačno izašao kao pobednik, zahvaljujući svojoj fenomenalnoj upornosti i duhovnoj snazi. Sačuvao je do kraja života nezavisnost duha. “Ono su nesrećni ljudi, pisao je jednom prijatelju, koji su um svoj dali pod arendu, pa sad moraju da misle kako drugi oće”. Fanatično istinoljubiv, Vuk je pisao: “Zakon sam sebi postavio da niti koga hvalim ni kudim, niti da se čemu podsmijevam ni čudim, nego samo da kažem kako je bilo”.
Kada je ipak, pritisnut okolnostima, morao da prećuti neke stvari, našao je način da prava istina stigne do potomstva. Tako je nastao njegov spis “Osobita građa za istoriju našega vremena”. Taj rukopis je stavio pod pečat, s amanetom da se ne otvara “ovoga vijeka”, to jest do 1900. godine. U tom rukopisu izneo je na videlo i druge tamne stvari iz Miloševe vladavine, kako bi potomci izvukli pouku “da ne bude više kako je bilo”.
Dok je Vuk bio romantičar u književnosti, a realista u životu, Sima Milutinović Sarajlija podjednako je bio romantičarski osebujan u književnosti i u životu. Njegovi stihovi “Nejma mira, pak ni rata za me, rat bi samo mir mi povratio”, sadrže dosta autobiografskog. Ne posedujući onu vukovsku stamenost i postojanost, Milutinović ni u odnosima s vlastima nije uspeo da nađe pravu meru, te su i posledice po njega bile tragičnije.
U stranačko-dinastičkim borbama u Srbiji početkom četrdesetih godina 19. veka, Milutinović je bio odlučan protivnik kneževa Miloša i Mihaila Obrenovića. Napisao je protiv njih niz potpisanih i nepotpisanih stihovanih pamfleta, mahom nedostojnih njegovog pesničkog imena. S druge strane, pozdravio je stihovima dolazak na vlast Aleksandra Karađorđevića. Tu pesmu štampala je državna štamparija i kao letak delila je narodu! Ali kako je Sarajlija izneo u pesmi i istinu o turskom učešću na ustavobraniteljskoj strani, to su vlasti, iz političkih razloga, kasnije taj spis skupljale i uništavale...
Upregavši nekritički svoga pegaza u ustavobraniteljska kola, Sarajlija je i u “Dodatku Novina srpskih” objavio desetak priloga u slavu ustavobranitelja, da bi 1843. izdao čak pet posebnih ustavobraniteljskih knjižica, agitujući za kneza Aleksandra, čime su ga učvrstili na vlasti. Knjižice su objavljene anonimno, ali vlasti su dobro znale autora, s obzirom na to da su i štampane u državnoj tipografiji, pod ustavobraniteljima.
(Nastaviće se)