Išao u krpama

SARAJLIJA je dopao dugova, pišući i izdajući spise, a bio je van službe i bez plate. Naivno se nadao da će dobiti nagradu od vlasti za čiji se uspon toliko zalagao. Ali, vlast se činila nevešta, pesnikova molba za pomoć otišla je u akta. A on se i inače ohladio kao politički agitator i počinje ponovo da peva o srpskoj istoriji.
Stihovima pesme “O licu i duhu Karađorđevu” nesumnjivo je uticao na Njegoša i u “Luči” (Sarajlija peva kako je Satana zaratio sa svojim tvorcem i bogom) i u Posveti za “Gorski vijenac”, gde se može identifikovati očita sličnost između Njegoševih i Sarajlijinih stihova, koji su prethodili Njegoševim. Uostalom, to će i Njegoš štedro priznati u Posveti “Luče” Sarajliji:
“Đe se silni polet mjeri,
Među prve ti si, Simo,
Teško te je i zazreti,
Kamoli te proći mimo...”
Zanimljivo je i svedočanstvo Jovana Ilića o Sarajliji. Kada je februara 1846. Sarajlija bio imenovan za privremenog člana Apelacije, pesnik nikome nije hteo da izrekne smrtnu kaznu.
Dugovi su i dalje opterećivali pesnika i nikako nije mogao da ih podmiri od skromne činovničke plate. Pesnik se ponovo obraća knezu s molbom da se njemu i još petorici siromašnih ustavobranitelja nadoknadi šteta za 1840-1842, ali bez rezultata. Pišući svoje poslednje delo u kojem slavi Karađorđa i ustanak, “Tragedija srpskoga gospodara i vožda Karađorđa”, pesnik je živeo u krajnjoj bedi. Po svedočenju savremenika, išao je u krpama po Beogradu, bukvalno više gladan nego sit.
Blizu 40 godina služio je verno Srbiji. Nagrada: “a ja prezren ostajem”. “Je li ovo pravo”, pitao je Njegovu svetlost - kako ironično navodi Simin biograf Vladan Nedić. Žalbu nije odneo knezu, ili nije hteo ili nije stigao. Nakon desetak dana pozlilo mu je u odžakliji, gde je bio u velikom društvu. Iste noći, 30. decembra 1847, preminuo je pesnik “Srbijanke” i brojnih drugih spevova i drama.
Ostalo je zapisano da je pesnikovo telo dva dana čekalo u kući na sahranu, jer porodica nije imala sredstava da ga sahrani. Sarajlijina žena obratila se Steriji kao Siminom načelniku u Ministarstvu prosvete za pomoć i on je izdejstvovao da joj se isplati pesnikova plata za januar. Pomoć koju su tada pružili knez i mitropolit za sahranu, više je uvredljiva milostinja nego neko priznanje. Ali se zato ceo Beograd slegao na pesnikovu sahranu 1. januara 1848. Sahranjen je do Joakima Vujića, takođe pisca sirotana, u groblju kod Markove crkve.
Vladan Nedić je video pismo, sačuvano u pesnikovoj porodici, koje je M. Ban uputio Milošu Popoviću, tadašnjem uredniku “Srpskih novina”. Uredniku se skretala pažnja s najvišeg mesta da ne zaboravi naglasiti, objavljujući Milutinovićevu smrt: “Da je Knjaz poslao ađutanta na pratnju, a da je Kneginja kupila sanduk i svilenu pesničku haljinu za pokojnika”.
(Nastaviće se)