Padaju uspravni

ANDRA Gavrilović zabeležio je od Nenadovićevih savremenika urednikove reči o haranju cenzure u “Šumadinki”: “Kad bih umeo slikati, naslikao bih ‘Šumadinku’ pre i posle cenzure: u prvom bi slučaju ona bila lepa devojka prekrasno obučena; u drugom, devojka bez nosa, uveta, ruke, u poderanom odelu.”
I pored cenzure, na stranicama “Šumadinke” objavljeno je dosta raznovrsnih tekstova, najčešće iz Nenadovićevog pera. U rvanju s cenzurom, pribegavao je ezopovskom jeziku, alegoriji i persiflaži, oprobanim sredstvima humora i satire:
“Mraz nesnosni
svuda vlada
I steže sve više
Al’ s’ proleću svaki nada
I za njim uzdiše:
Oj, proleće naše milo,
Ti nisi umrlo...”
Prizivajući proleće i bolje dane, u istoj pesmici ovaj dijalektičar i hegelovac dao je i sledeću strofu:
“Evropa se klima menja,
I nije na miru.
Kad-kad ide Ameriki,
A kad-kad Sibiru...”
Proleće kao metafora obnove i promene i pravo vreme za revoluciju, figurira i u drugim Nenadovićevim prilozima, pa i u rubrici “Berberin ili hiljadu i jedno brijanje” (iz 1857), u razgovoru Gospodina i Berberina.
“Gospodin: Šta ima novo?
Berberin: U Siciliji vešaju sve one što su se prevarili u kalendaru.
Gospodin: A zašta ih vešaju?
Berberin: Za štrangu, gospodine. A ono što sam kazao da im je to jedina krivica što su se prevarili u kalendaru, to je cela istina... Držali su da je novembar kakav drugi mesec, pa nisu u svom preduzeću uspeli; a da su uspeli, oni ne bi bili kažnjeni. Vi znate da toliko primera u istoriji svakog naroda imamo da oni koji se nisu prevarili u kalendaru, nego su u svoje vreme bunu počeli, nisu došli na visoka vešala, nego na visoka dostoinstva, nošeni su na rukama i, tražeći narodno pravo i slobodu, našli su vlast, ordene, bogatstvo, gordost i sve proče što njima treba a narodu ne treba.”
Nenadović je tim tekstovima prednjačio u svome vremenu, uprkos cenzorima, s kojima se baktao i koje je ismejavao. A znao je i cenu borbe: “Samo prav čovek može pasti, to jest čovek koji ide uspravno; ona životinja što puzi ne može nigda pasti, štaviše ne može ni posrnuti”, zapisao je 1855.
To što je Nenadović kao urednik samo posrtao, a nije padao, može da zahvali svom srodstvu s vladajućim knezom. Kada je “Šumadinka” zabranjivana, on ipak nije išao u zatvor već se sklanjao u Evropu, gde je napajao svoj duh slobodarstvom i humanističkim tekovinama.
Nenadović je i u komentarima o piscima pokazao da ima duha. U rubrici “Mrvice” napisao je: “Pečatnja (štampa) je slobodna, samo se spisatelji apse” (1852). Ali, znao je da i spisatelja ima različitih, pa ih nije štedeo.
(Nastaviće se)