Vi đake bunite

DOK je Branko Radičević boravio u Zemunu i Beogradu u vreme bune 1848/49. družio se sa Ljubom Nenadovićem, Jovanom Ilićem i drugima. Bio je oduševljen Francuskom revolucijom i u herojskoj poemi “Mileta” pozdravio je kao događaj značajan u svetskim razmerama:“Oj Parize, ti srce Francije/ Oj Francijo, srce sveta cela/ Tvoja pesma svrh neba se vije/ Ta srce si mlado mi ponela”.
Raduje se pesnik dolasku revolucije ka “tamnom istoku”. Kliče: “Oj Srbijo, da l’ je vidiš sjajnu/ Kako amo ponosito šeće”.
Zato i Branko iz Beča, takođe obuzetog revolucionarnim nemirima, kreće u domovinu da bi se uključio u revolucionarni talas, nadajući se slobodarskim plodovima za svoj narod. Ubrzo se razočarao, kako u konzervativno vođstvo Srpskog pokreta u Vojvodini, tako i u birokratsku vlast u Srbiji, koja ga je prognala iz Beograda. I jedni i drugi izdali su Četrdeset osmu. Rezime je Branko dao u pesmi “Gde stanak moj”: “Ode, ode zora bela/ Nama danka ne donela”!
Posebno je zanimljivo Brankovo pismo Daničiću iz Zemuna 23. februara 1849, u kome govori o svom proterivanju iz Beograda.
“Ja se sastanem s nekoliko đaka i rabrio sam ih u tome koliko sam znao... Za večerom je bilo svakojaka razgovora, kakve bi valjalo da su škole, kakvi učitelji, najposle i o narodu i o vladi”.
Dalje Branko ističe da je nameravao za stalno se preseliti u Beograd: “Tu sam teo sa svojom braćom potpiriti vatru, jer sam žeravice podosta opazio...” Obaveštava dalje, Daničića, da je i profesor Jovšić u Beogradu. Jovšić je, inače, u više navrata napadao Vukov prevod “Novog zavjeta”.
“Sutradan ujutru (posle Brankove večere s đacima) oko osam sati - još bija u krevetu - donese mi drug jedno otvoreno (nezapečaćeno) pismo. Drug moj beše malko poplašen. U pismu ovako stajaše: “Neki Branko da odma u policiju dođe. Nikolče m.p. Pismo naravito po panduru s palicom. Već sam pomislio da će me pandur na policiju otpratiti, al tako nije bilo. Sam sam tamo otišao. Dođem pred Nikolčeta (čuvenog policijskog pisara).
On počne savijati i previjati, dok najposle ne reče: “Vi što iz Pariza i Beča dolazite, donosite kojekakve preterane misli. Vi ste ovde naše đake pobunili”. Ja tedo na to nešto da rečem, al on ne dade: “Znate l šta? Vi odma danas preko da idete”. Ja se na to osmenem i zaištem da mi tu presudu na artiji da. On ne tede i zapita me šta bi s njom? A ja sam mu odgovorio: Da imam spomen kad sam u slobodnoj zemlji bio”!
Branko dalje dodaje kako ga je Ljubomir Nenadović savetovao da ne napušta Beograd: “Posle se sastanem sa N(enadovićem), što je bio u Parizu. On mi ne dade iz Beograda. “Znaš, reče, da mi možemo za dva sata sve ove kukavice u mlevo, tako su kod naroda... Madžari taj dan (24.12.1848) stignu pred Pančevo. Ja videvši kako su stvari u Beogradu i uverivši se da bi nama Austrijancima B(eogradska) buna zasad u nevreme došla, pređem u Zemun”.
(Nastaviće se)