Po želji naroda

 ZBOG kritičkog odnosa prema vlastima i onima oko Glavnog odbora, „Napredak“ je bio trn u oku mnogim moćnicima, tako da je krajem januara 1849. list bio zabranjen. Tim povodom, Danilo Medaković u jednoj predstavci upozorava Rajačića da „u ovakvom vremenu novine ne spavaju“, a „Napredak“ nije opozicioni list prema vladi i da se „Ne izdaju zapovjedi onakve kakvih još nigde nema“.
Vlast je dopustila obnovu „Napretka“, a on zaista nije spavao već je nastavio da kritikuje vrhušku Srpskog pokreta, koja je sve više davala povoda za to, sprovodeći politiku bečkog dvora: „Novine teže i rade o tome da narodu kažu šta njegovo Praviteljstvo za njega radi, ali teže i rade i o tome da Praviteljstvo čuje i zna šta je volja, želja i potreba naroda“ (br.23).
Kritika srpske „velike gospode“ nastavlja se i u narednim brojevima. „Njima smeta sloboda štampe i misle da se o njima, kao za vreme Meterniha, ništa nezgodno reći ne sme“. Nosioci vlasti misle da „mogu raditi šta žoće, a i da ne smijemo i ne možemo kazati ono što jeste“. U ironičnom tonu „Napredak“ ističe kako je to „divno ponjatije slobode“.
Nije čudno što su svi zatečeni primerci brojeva sa naznačenim kritikama, kako u štampariji, tako i u pošti, zaplenjeni i uništeni, posebno br. 4,1848. Prema novom austrijskom zakonu o štampi, i Glavni odbor Vojvodstva doneo je Propis za postupak u slučajevima pečatnje kojim se sasvim onemogućuje svaka slobodoumnija misao i kritika i u tome su bili u punom saglasju austrijska i srpska vlast u Vojvodini. „Napredak“ je konačno zabranjen s brojem 40, 1849, a urednik Medaković uhapšen.
Očigledno da je vlast, strana i domaća, imala uvek represivan odnos prema piscima i kulturnim poslenicima (novinarima), onemogućavala ih i ograničavala u stvaralaštvu, kako u naznačenom Vukovom i Brankovom vremenu, tako skoro i u svim drugim periodima sve do naših dana.
Nesumnjivo je trajno - stalno postojanje antinomije između vlasti i politike i umetnika. Politička misao i praksa koja se, istina, ne poistovećuje s vlašću, ali joj je bliska, uvek je bila skučenija i konzervativnija, doduše i realističkija od književne i umetničke, naravno i naučne misli. Umetnost uvek hoće i može i izvan granica stvarnosti, i to je ono što je i uzdiže iznad prizemnosti i pragmatičnosti politike i daje joj dah večnosti i univerzalnosti. Prema tome, na vidiku se ne vide i nerealno bi ih bilo očekivati, neke promene u ovom domenu. A kada je o promenama reč, one mogu da budu bolje i gore u odnosu na prošlost. Najnepoželjnija bi bila ona promena koju sugeriše, naravno, ironično, aforizam A. Baljka: „Naša najbolja satira nastala je u ružnim vremenima, a za savremenu dolaze bolji dani!“
Inače, sledeći Baljkov aforizam, takođe prožet ironijom svedoči da ipak postoje neke promene u odnosu vlasti prema piscima u prošlim vremenima i u sadašnjosti: „Nisu ga prognali (umetnika), naprotiv, oduzeli su mu pasoš!“
Moderna vremena su aktivirala i modifikovala neke stare i proizvele i nove vidove pritisaka vlasti na pisce i uopšte umetnike. Jedan vid manje ili više suptilnog pritiska je i autocenzura.
Ispostavilo se da i ona prilično efikasno deluje na ograničenje umetničkih i stvaralačkih sloboda. Iz straha od različitih mogućih rerpresalija vlasti sam umetnik svesno i nevoljno kastrira svoje delo na način koji se može dovesti u saglasje sa aforizmom širokog značenja: „Imate li vi svoje mišljenje? - Imam, ali se ne slažem s njim!“
(Kraj)