Nisam hteo kapitulaciju

Početkom 1940. godine pukovnik Dragoljub - Draža Mihailović bio je na dužnosti u Beogradu, gde je stupio u vezu sa opozicionim oficirskim krugovima. Najbliži Mihailovićev prijatelj i pobratim bio je pukovnik Žarko Popović, načelnik obaveštajnog odeljenja Generalštaba, koji ga je odmah angažovao na poslovima obaveštajne službe.
”U leto 1940. godine - rekao je Draža isledniku Ozne - povezao sam se sa Borom Mirkovićem, jer me je baš on pozvao zajedno sa Žarkom Popovićem, mojim nerazdvojnim drugom i šefom obaveštajnog odeljenja Generalštaba. Nas smo dvojica sa Borom održali niz sastanaka. Sastancima su prisustvovali i njegovi oficiri, koje je on naročito birao. U prvo vreme cilj sastanaka bio je zagonetan, Bora je veličao Simovića, napadao Stojadinovića, kneza Pavla i zvaničnu politiku, koja se iskristalisala. Cilj sastanka bio je prevrat i obaranje režima.”
”Video sam - izjavio je Mihailović - da oni nemaju nikakve organizacije ni snage da se suprotstave Konkordatu. Tada sam tražio vezu na drugoj strani. Preko Krste Krajšumovića, koji je moj dobar drug još iz Sofije, i na njegov predlog, pošao sam na sastanak sa Milanom Gavrilovićem. Ja mislim da je to bilo u kući Tupanjanina, negde oko pozorišta. Ja sam mu izložio očajno stanje u vojsci i pitao ga da li ima mogućnosti pobune protiv režima. On mi je odgovori da mi neće primiti na dušu, da će moju izjavu sačuvati u tajnosti, da je pobuna moguća, ali da bi je trebalo izvesti za jednu noć. U protivnom, Nemci bi ušli u zemlju. Moj predlog da bi trebalo dići pobunu, po njegovom mišljenju, nije bio ostvarljiv, i ja sam od njega otišao nezadovoljan.”
Prema tvrđenju dr Jovana Marjanovića, jednog od naših najboljih poznavalaca četničkog pokreta, može se uzeti sasvim kao pouzdano da je Mihailović godinama učestvovao u pripremama za svrgavanje proosovinskog režima kneza Pavla i Namesništva, da je učestvovao u razradi ideje o vojnom otporu Silama osovine u ratu i u slučaju okupacije, da je o ovom kompleksu problema diskutovao sa predstavnicima britanske obaveštajne službe, te da njegova pojava na istorijskoj pozornici neposredno po okupaciji zemlje nije slučajna, već da je, bio on toga svestan ili ne, ranije bila pripremljena.

Teški udarci

U Aprilskom ratu pukovnik Mihailović bio je pomoćnik načelnika štaba 2. armije, koja nije vodila nijednu ozbiljnu borbu protiv neprijatelja. Raspoređena na prostoru Slavonije i Vojvodine, ona se povlačila. Polunaoružane ustaške skupine uspevale su da jedinicama ove armije nanesu teške udarce. Druga armija kapitulirala je 15. aprila 1941. godine.
”U danima kapitulacije Jugoslavije - izjavio je Mihailović - ja nisam hteo da kapituliram i odbio sam naređenje da pregovaram sa Nemcima. Došao sam na ideju da izbijem na Drinu, ubeđen da ću tamo naći front, ali sam se razočarao, jer fronta nije bilo.”
Po Mihailovićevim rečima, on je tek 20. aprila saznao za kapitulaciju Jugoslovenske vojske, koja je potpisana 17. aprila 1941. godine. Tad se on sa nekoliko oficira, podoficira i vojnika nalazio u Bosanskom Petrovom Selu kod Gračanice. Nešto kasnije priključiće mu se i dobojski četnički odred od 30 ljudi.
”Odlučih da pođem u Srbiju - rekao je Mihailović isledniku. Računao sam da tamo nije sve svršeno, bar u pogledu naroda. Odlučio sam da se dokopam planinskog masiva Rudnik - Suvobor - Medvednik - Maljen - Povlen - Gučevo. Računao sam da organizujem narod, na prvom mestu u zapadnoj Srbiji, i onda i dalje. Doneo sam konačnu odluku da se borim protiv okupatora. Prema iznetom, odluku o otporu u porobljenoj otadžbini doneo sam kad sam došao na Drinu.”

Suđenje stoleća

Kako je zamislio i organizovao tu borbu, podrobno će se videti na suđenju Mihailoviću i grupi od 24 lica optuženim za izdaju zemlje i ratne zločine, održanom 10. juna do 15. jula 1946. godine u dvorani Vojnopešadijskog učilišta u Topčideru u Beogradu. Interesovanje za ovaj proces, koji spada u red najvećih dotad održanih ne samo kod nas nego i u Evropi, bilo je ogromno. Suđenje je pratilo više od 100 novinara, od kojih je 60 bilo iz inostranstva. Svoje specijalne dopisnike poslali su gotovo svi veliki svetski listovi, radio-stanice i agencije. Da bi stranim i domaćim novinarima omogućili da što lakše obavljaju svoj posao, u zgradi Vojnopešadijskog učilišta bila je postavljena posebna telefonska centrala za slanje novinskih izveštaja. Ceo tok procesa prevođen je na strane jezike - na ruski, francuski i engleski. Radio Beograd je direktno prenosio tok suđenja. U očekivanju početka suđenja, već od ranih jutarnjih časova ispred zgrade Vojnopešadijskog učilišta okupila se masa sveta. Bilo ih je iz svih krajeva Jugoslavije. Dvorana je, međutim, mogla da primi 1.200 ljudi. (Računa se da je za trideset dana, koliko je trajalo ovo suđenje, proces u dvorani pratilo više od 30.000 građana). Za ovu priliku velika dvorana u Topčideru bila je posebno opremljena. Na visokom podijumu bila su mesta za članove vojnog veća Vrhovnog suda FNRJ, kome je predsedavao pukovnik Mihailo Đorđević. Ispred sudijskog stola postavljen je bio i sto sa mikrofonom pred koji su izlazili optuženi i svedoci i davali svoje iskaze.
Levo od sudijskog stola sedeli su branioci optuženih (Dražu su na njegov zahtev branili beogradski advokati Nikola Đonović i Dragić Joksimović), a desno vojni tužilac pukovnik Miloš Minić i njegov pomoćnik kapetan Miloš Jovanović. Ispred podijuma bila je postavljena crna klupa za optužene. Oko 9 časova u sudnicu su najpre ušli javni tužilac i njegov zamenik, a zatim članovi Vojnog veća Vrhovnog suda.
Kad je predsedavajući, pukovnik Đorđević naredio da se uvedu optuženi, nastao je tajac. Svi pogledi bili su uprti u pravcu odakle je trebalo da se pojave optuženi. Prvi je ušao Draža, a za njim dr Stevan Moljević, Rade Radić, Miloš Glišić, Dragomir - Dragi Jovanović, Tanasije - Tasa Dinić, Đura Dokić, Kosta Mušicki, Boško Pavlović, dr Lazar - Laza Marković, dr Kosta Kumanudi i Velibor Jonić (ostalima je suđeno u odsustvu). Ulazak optuženih izazvao je komešanje, žamor i proteste, pa je predsednik veća morao da opomene publiku.

Tajac u sudnici

Izveštači su zabeležili da je optuženičkoj klupi prvi prišao Draža Mihailović. Ugledavši masu ljudi, iznenađen, za trenutak je zastao i kao da je hteo da se pokloni. Iako je, kako kažu, ”bio pristojno obučen, začešljan, lakohodan, ipak je odavao skršenu ličnost, koja neće biti u stanju ni da govori. Oči su mu bile okrugle, vodnjikave, sa izraženim podočnjacima a brada proseda, očigledno negovana u zatvoru. Metalne naočare kao da su uobličavale snishodljivost njegovog izraza”. Artur Gejt, američki radio novinar, ovako je svojim slušaocima opisao Dražu: ”Dok je stajao pred sudom okružen fotografima, koji su ga slikali sa svih strana, izgledao je pogružen. Dosta je ugojen, ne izgleda onako izgladneo kao kad je bio uhapšen”.
U dokaznom postupku saslušan je veliki broj svedoka, pročitano je oko 1.000 ratnih naredbi, izveštaja, depeša, pisama i drugih dokumenata (od kojih je većina pripadala Dražinoj zaplenjenoj arhivi), detaljno je pretresen odnos Mihailovića i njegovog četničkog pokreta prema kralju Petru Drugom i izbegličkoj vladi u Londonu, odnos prema okupatorima Jugoslavije (Nemcima, Italijanima, Mađarima, Bugarima), odnos prema kvislinzima (Nediću, Ljotiću, Paveliću), odnos prema Titu, komunistima, partizanima, saradnicima NOP...

NEMILOSRDNA SUDBINA
Pretres po krivici optuženog Dragoljuba - Draže Mihailovića i ostalih završen je 11. jula 1946. Dan pre toga Mihailović je posle završnih reči advokata koji su ga branili dao svoju poslednju reč. Kazao je:
”Našao sam se u vrtlogu događaja i smetnji. Našao sam se u vrtlogu događaja i smernica. Našao sam se pred smernicama i težnjama svoje sopstvene vlade. Bio sam okružen svim mogućim obaveštajnim službama. Intelidžens servisom, Gestapom, i svim obaveštajnim službama sveta.
Ostao sam vojnik. Ubeđen sam da sam bio na pravom putu.
Sudbina je bila nemilosrdna prema meni kada me bacila u najteže vihore. Mnogo sam hteo, mnogo započeo, ali vihor, svetski vihor, odneo je mene i moj rad.”

STENOGRAM SA SUĐENjA
IZ knjige Jovana Kesara i Dragoja Lukića ”Ne osećam se krivim”, u kojoj je prvi put štampan integralni stenogram sa suđenja Draži Mihailoviću, ”Novosti” objavljuju delove koji govore o tome kako su pripadnici KNOJ u noći između 12. i 13. marta 1946. uhvatili vođu četničkog pokreta, šta su o tome rekli Aleksandar Ranković i Draža Mihailović, kako je Draža opisao svoj životni put i način na koji ga je izdao Kalabić i kako je prvi gerilac Evrope streljan 15. jula 1946. godine.
(Nastaviće se)