Trojke nisu bile crne

Piše Vuk DraŠkoviĆ
DA li je čak i engleski oficir Bejli zahtevao od vas da tučete okupatora, a ne partizane? - gotovo dreknu tužilac.
- Da.
- Molim da se ovo priznanje o saradnji sa okupatorom unese u zapisnik.
- Zapravo, ne. Apsolutno ne, vojni tužioče.
- Vi ste upravo priznali izdaju.
- Hteo sam da kažem ne. Čudno se nešto sa mnom događa. Ima trenutaka kad mislim „da“ a kažem „ne“, ili mislim „ne“ a kažem „da“. Možda od tifusa i virusa.
- Da li je, dakle, Bejli od vas tražio da obustavite napade na partizane i da zajedno sa partizanima omogućite uspešno iskrcavanje saveznika na Jadranu, koje je tada bilo planirano?
- Apsolutno. Bio sam dobro obavešten i znao za tajne pregovore sa Nemcima...
- Znali ste za vaše tajne pregovore sa Nemcima! Pa to je sasvim normalno.
- Nisam to rekao. Mislio sam da kažem da sam znao za vašu delegaciju u Zagrebu... ne mogu... eto, pobeže mi misao. Hoćete li me podsetiti na ono što sam bio započeo?

Šta znači „Z“

ŠTA je Bejli od vas tražio?
- A, da. Setio sam se. Zahtevao je da budem oštriji u likvidiranju komunizma. Posle me je taj čovek klevetao i radio protiv mene.
- Vaš cilj je, znači, bio da tučete okupatora, ali da, istovremeno, vodite borbu i protiv komunizma - zagleda se u njega branilac Joksimović.
- Protiv komunizma ili komunista, ne znam tačno. Molim predsednika suda da li ovo nije za tajnu sednicu?!
- U Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji pred sudom je slobodno kazati sve.
- Bejli je rekao: uništiti partizane.
- Uništiti partizane! - skoči tužilac. - Je li tako?
- Jeste.
- Imali ste i crne trojke. Slovo „Z“ značilo je zaklati?
- Da.
- Slovo „Z“ značilo je zaplašiti i pod to slovo stavljani su isključivo saradnici okupatora - povika branilac. - Tako ste, doslovce, izjavili u istrazi.
- Apsolutno tačno. To ne poričem ni sada i tako sam i odgovorio.
- Odgovorili ste „da“, a ne obrnuto - reče sudija.
- Naravno „da“. Imao sam trojke u svojoj vojnoj organizaciji, ali ne za klanje ljudi, kako sam lažno optužen.
- Kažite, napokon, da li je slovo „Z“ značilo „zaklati“ ili nije značilo - dočeka tužilac. - Da ili ne?
- Ja ne želim da govorim protiv zapisnika.
- Dobro. Vratićemo se na ovo, kad dođu svedoci. Na šta se odnosila velikosrpska teza Ilije Birčanina i ostalih?
- Ja je ne razumem. To je pad s konja na magarca.
- Je li to značilo raskomadavanje Jugoslavije? Da li je i Fotić zastupao to gledište u Americi?
- Ja ne znam. To je pad s konja na magarca, sa većeg na manje.
- Koliko ste imali komandanata?
- Dosta.
- Otkuda jedinstvena linija u saradnji sa okupatorom?
- To nije moja linija.

Komunizam - zlo

OPTUŽENI Mihailoviću - uskoči branilac Đonović. - Vi ste, za vreme rata, na teritoriji koju ste kontrolisali, štampali nekoliko listova.
- Tačno.
- Da li je u tim vašim novinama pravljena kakva razlika između velikih saveznika?
- Nikada. Prema Amerikancima i Sovjetima, prema svima podjednako.
- Jeste li bili ubeđeni monarhista?
- Ne mogu da kažem. Poštovao sam zakletvu.
- Kako se desilo da se veliki broj republikanaca, i to najuglednijih, nađu u vašem pokretu?
- To je, gospodine Đonoviću, zbog mog slobodoumlja.
- Pa i vaš sin i kćerka su, još pre rata, bili za komuniste. Jeste li to znali?
- Njihov slobodni izbor. Mene je to rastužilo, ali je... Govorio sam uvek da je komunizam veliko zlo.
- Zbog toga ste pristupili Hitleru - razbesne se tužilac. - Hitler nije zlo, ali partizani jesu.
- Nisu.
- Kako to, odjednom, nisu?
- Jesu, ali nisu kao Nemci. Zapravo, jesu. Nemci su slomljeni i otišli.
- Tako ste govorili i vašem prijatelju, američkom pukovniku Mekdauelu.
- Ne mogu da se setim.
- Mekdauela?
- Molim da me podsetite. Molim da ovo dovršimo.
- Bežite od optužnice - nasmeja se tužilac. - Uzalud, ne možete pobeći. Vaši zločini su odavno dokazani.
- Meni je svejedno... Molim da oprostite, nisam razumeo pitanje.
- Jedan sin vam je poginuo - reče branilac Joksimović. - Mlađi ili stariji?
- Apsolutno tačno.
- Mlađi ili stariji?
- Sve to zavisi od situacije na terenu. Nekad mlađi oficir može da ispadne stariji i obrnuto.
- Molim da se ovo konstatuje - povika Joksimović. - Kako se osećate, gospodine đenerale?

Lekcija odbrani

BRANIOČE Joksimoviću - namršti se sudija. - Kao advokat, vi biste morali znati da na optuženičku klupu ne sedaju ni generali, ni pukovnici, ni ministri, ni šoferi, ni ribari. U sudnici postoje samo sudija, tužilac, branilac i optuženi. Da li to znate?
- Naravno da znam - odgovori Joksimović.
- Onda se optuženom Mihailoviću ne možete obraćati kao generalu.
- To mi je jasno - reče Joksimović, i obrati se Draži: - Optuženi gospodine đenerale, da li me poznajete? Ko sam ja?
- Ne pravite me bar vi ludim.
- Pa recite ko sam?
- Molim da ovo dovršimo.
- Jeste li umorni? - upita sudija Đorđević.
- Nikada. Molim samo da mi se dopusti vremena i odobri uvid u moju arhivu.
- Pitam vas: jeste li umorni, jeste li iznureni? Ako se osećate tako, da prekinemo.
- Apsolutno ne. Ne osećam se krivim uopšte. Nimalo. Molim da dovršimo i da pismeno odgovorim na sve tačke optužbe.
- Šta ćemo sa svedocima? - naruga mu se tužilac. - Strah vas suočenja sa vašim žrtvama. Budite bar toliko hrabri da im pogledate u oči. Vaše žrtve su ogromne... naime, ogroman je broj onih koje ste unesrećili.
- Po tom pitanju mi se slažemo. Žrtve u ovom ratu su zaista ogromne... Izvinite, šta ste maločas kazali?
- Da su vaši zločini strašni i da nemate hrabrosti da se suočite sa svedocima.
- Jedva čekam. Vi da mi pričate o zločinima. Vi, jamari i koljači. Lopovi i palikuće. A šta je, tužioče, bilo kod Tare? Pasje groblje, kako ste ga vi nazvali. Ko pobaca onoliku sirotinju i decu u crnogorske, ličke i hercegovačke jame? Ko je klao srpske sveštenike? Ko je sa Nemcima sklapao paktove? Da čujemo svedoke, jedva čekam da...
- Pretres se prekida zbog zamora optuženog - prekide ga sudija Đorđević, jedva nadvikujući urlike i psovke publike razjarene takvim istupom optuženog.
- Protestujem! Ovo je svinjarija! - udarao je šakom o sto branilac Joksimović. - Zahtevam da umirite publiku, kolega predsedniče.
- Zbog čega protestujete? - upita sudija, pošto se stiša dernjava u sali.
- Zbog toga što prekidate pretres baš u trenutku kad je moj branjenik došao sebi. On je, sve do maločas, delovao kao da je omamljen i ošamućen. On nije razumevao pitanja niti je, stiče se utisak, bio svestan značenja mnogih svojih reči. Moguće da je bio pod dejstvom nekih omamljujućih napitaka ili nečeg sličnog i da je delovanje tih otrova na njegovu svest upravo prošlo. To zaključujem po njegovim malopređašnjim rečima i držanju. Vi ste to osetili i, upravo zbog toga, prekidate pretres. Ne, nikako, zahtevam da nastavimo - opet tresnu šakom o sto.
- Optuženi Mihailoviću - obrati mu se sudija sa osmehom. - Da li ste vi pri čistoj svesti?
- Ne dopuštam takva pitanja. Vi ste drski. Vi mene vređate.
- Ne ja, nego vaš branilac. On želi da vas predstavi ludim.
- Meni nedostaje moja arhiva. Dokumenti.

ODBIJAM PODVALU
INAČE, mentalno se osećate zdravim?
- Svakako.
- Ako se mentalno ne osećate zdravim, sud će vas odmah uputiti na psihijatrijsko posmatranje.
- Naravno. U to ne sumnjam.
- Kako da razumem vaš odgovor?
- Odbijam podvale da me proglasite ludim. Molim da završimo. I molim uvid u moju arhivu.
- Branioče Joksimoviću, vaše neosnovane sumnje pobija vaš branjenik. On želi i zahteva da se pretres odloži.

JELI SAMO PUŽEVE
DOBRO, da se dotaknemo četvrte ofanzive. Izjavili ste da ste tek iz istražnog materijala saznali da su vaši komandanti sarađivali sa okupatorom.
- I da sam znao, ja se ne sećam zbog svega što sam prepatio. Tifus, pa onaj virus, pa muke u...
- To smo već raspravili. Prema vama je postupano veoma humano. Ne udaljavajte se od optužnice.
- Nisu posredi samo ta zverstva nego i glad.
- Hoćete da kažete da ste gladovali u istražnom zatvoru?
- Nikada. To stanje je sjajno, u poređenju sa prošlom godinom.
- Tada ste gladovali?
- Strašno. I ja i moji ljudi.
- A šta ste to prošle godine prepatili? Možda je to od interesa za sud. Gde ste živeli?
- U šumi.
- Da li u kući?
- Ne.
- Nego?
- Napolju.
- Jeste li imali bunker ili zemunicu?
- Nekad da, neki put ne.
- Čime ste se hranili?
- Onim što se kupovalo, ali vrlo teško.
- Jeste li imali uvek hrane koju ljudi jedu?
- Jedno vreme jeli smo samo puževe.
- Jeste li imali novca?
- Novca sam imao, a umirao od gladi zajedno sa novcem.
- Znači, to vam se dešavalo posle oslobođenja a pre hapšenja?
- Jeste.
- Sud ne zanima čime ste se vi hranili u odmetništvu od svog naroda - ustade tužilac. - Recite vi meni otkud Nedić u Sandžaku?
- Išao tamo da me ubije.
- Vas da ubije vaš saveznik? - zacereka se Minić.
- Ne on, nego Vučko Ignjatović, koji se odmetnuo od mene.
- Zašto Ignjatovića niste streljali, jer su ga vaši ljudi posle bombe bačene na vas uhapsili?
- Ostojić je hteo, ali ja sam kazao: „Ne.“
(Nastaviće se)