Gde su tada bili komunisti

NEKA se ovo čudo što pre završi! - razmišlja nad mikrofonom položenim na drveni stalak ispred njega, nalik pultovima u poštama na kojima se, stojećki, popunjavaju uplatnice, adresiraju pisma i sastavljaju telegrami. Povremeno kašljucka i belom maramicom kupi graške znoja sa čela. Na tom stalku, koji je tek danas namešten u sudnici, poređane su njegove zabeleške i podsetnik za ono što će da kaže.
Želeo je da licem bude okrenut publici, kao što su i sudije, ili da stoji bočno, kao tužilac i branioci. Nisu mu dozvolili. Stalak za kojim stoji i čeka da se raziđu reporteri i snimatelji, postavljen je tako da on gleda pravo u sudije, a okupljeni svet u sudnici i ne vidi.
Prvi put u životu govoriće leđima okrenut slušaocima, a on je spadao u ljude čije su misli i rečenice najviše i presudno zavisile od lica, od pogleda, od protesta, odobravanja, smeha, žamora ili dobacivanja onih kojima se obraćao.

Završna reč

Sve je besmisleno i ponižavajuće, moj Dragiću - osmehnu se, tužno, svom braniocu, odnekud uveren da on razume tu nemu poruku. Najradije bih da odustanem i ne izustim ni reči. Ovo je pozorište u kome igram bednu ulogu. Znam, unapred, presudu i neka ona dođe što pre. Ispada da se upinjem da spasem sebi život, a ja, zaista, jedva čekam da se ovo čudo završi. Šta se to ne zna, a saznaće se tek sada od mene? Sve znaju ovi koji mi sude, narod zna, u Vašingtonu i Moskvi znaju. Ja, naprosto, moram biti kriv. Da je Hitler pobedio, i njegovi pravnici i propaganda bi proizveli hiljade i hiljade dokaza dovoljnih da skinu glave i Ruzveltu i De Golu i Trumanu i Staljinu. A optužnici protiv Čerčila bih se i ja, sa zadovoljstvom, pridružio. Taj debeli je...
Optuženi Mihailoviću, izvolite dati vašu završnu reč - povika sudija Đorđević.
- Završnu reč neću dati ja - odgovori on. - Završnu reč daće neko drugi, onda kada ni mene ni vas ne bude bilo.
- Kako to da razumem? - zbuni se sudija.
- Neko će ove moje reči razumeti kao odbranu, a neko kao optužnicu - preču sudijinu upadicu, naglo trgnut iz dotadašnje bezvoljnosti. - Ja, međutim, ne želim da branim sebe niti da optužujem one koji mi sude. Kazivaću istinu i ništa više. Doduše, neću moći da, sa svom preciznošću, navodim datume i dokumente, a neću biti u stanju ni da se setim mnogih imena i događaja.
- Tražite, znači, unapred izgovor - uskoči vojni tužilac. - Vi, zapravo, već na početku, priznajete da vam se ne sme verovati, jer dokaze nemate.
- Imam ih i oni su u vašim rukama. Vi ste zarobili moju ratnu arhivu i svi dokazi su tamo. Dozvolite mi pristup toj arhivi i ja ću vas ubiti dokazima! - podviknu Miniću i začudi se što iz dvorane ne dopreše psovke i zvižduci.
- Nikoga vi više nećete ubiti - odbrusi tužilac.
- Što su ljudi manji, to sve više nastoje da se pokažu većim - zagleda se đeneral u svoj podsetnik. - Na tom trudu, da se manjina predstavi kao većina, poslednji kao prvi, a zločinac kao pravednik, utemeljena je cela optužnica. Njeni noseći stubovi počivaju na konstrukciji da su partizani pokrenuli ustanak protiv okupatora, da je narod oduševljeno išao za njima i da su moji ljudi, kao „manjina“ odbačena od naroda, jedino tukli tu partizansku „većinu“, čineći pri tom užasne zločine i sarađujući sa okupatorom i ustašama. A kako je bilo? Krenuću redom.
Mene je kapitulacija zatekla na ratnim položajima kod Doboja i ja sam odbio da položim oružje. Nisam prihvatio kapitulaciju i produžio sam da se borim, onoliko koliko su tadašnje prilike i neprilike dozvoljavale. Ljudi oko mene bili su zakonita vojska naše države. Ostali smo pod istom zastavom, istom komandom i zakletvom. Zahvaljujući tome, nestanka legalne vojske nije ni bilo. Po našim okupiranim pokrajinama narod je dizao pogled iz blata i sramote.

Brade i kokarde

NEKI moji potčinjeni komandanti smatrali su da moramo obnoviti Srpsku vojsku, koja se po planinama i okupljala. Ubedio sam ih u veličinu Jugoslavije kao ideje i državne zajednice, bez obzira na teške i neslućene ratne izdaje i zločine drugih. Da se ne pojavi komunistička sekta, koja je prisustvo okupatora zloupotrebila u njene partijske ciljeve, da ti ideološki fanatici i sebičnjaci ne pokrenuše krvavo kolo građanskog rata, moj cilj bio bi ostvaren u celini. Rat bi trajao kraće i podneli bismo mnogo manje žrtava. Na nesreću našu, srpskim i jugoslovenskim komunistima otadžbina je bila daleko odavde, u Sovjetskom Savezu, i oni su, od prvoga trenutka, delali kao teroristička formacija strane države. Partizani su bili strani plaćenici, a da toga...
- Ne dozvoljavam da gnusnim lažima bacate ljagu na Narodnooslobodilačku vojsku! - skoči tužilac.
- Psovkama i drekom ne možete osporiti činjenicu da ste vi, tužioče, kao i sve sudije u ovoj sudnici, obučeni u strane uniforme. Vi ste i danas oružana trupa Crvene armije. Možda neki toga nisu ni svesni, kao što ni mnogi partizani nisu znali da su bili strani, sovjetski plaćenici.
- A vi biste - reče Minić - hteli da nosimo brade i kokarde?!
- One su naše, a ne tuđinske. Moji ljudi i ja smo u svojim uniformama, u svojim opancima, pod svojim kapama i znamenjima branili svoju otadžbinu. Jedinu koju smo imali. A komunisti? Izašli su u šumu tek kad je Hitler udario na Sovjetski Savez. Onda, međutim, kad je Hitler udario na Srbiju i Jugoslaviju, oni su držali stranu Hitleru, jer je njihova sovjetska Rusija tada bila u paktu sa nemačkim rajhom. Gde su bili partizani kad je, juna četrdeset i prve, planula istočna Hercegovina? Masovnu pobunu predvode moji ljudi: Samardžić u Nevesinju, Kureš u Bileći, gardijski kapetan Milorad Popović u Gacku. Moje snage su tada zarobljavale tenkove i obarale avione.

Bez mitingovanja

Prvu oružanu akciju komunisti su izveli 7. jula, u Beloj Crkvi, i jednu sličnu akciju u Crnoj Gori. U Beloj Crkvi ubili su dvojicu žandarma, dvojicu Srba, a neki Čelević je, na Cetinju, na stari dvorac kralja Nikole podigao Musolinijevu zastavu, uz počasnu paljbu italijanske vojske. Imena toga Čelevića ne mogu da se setim, ali znam da je u partizanima dogurao do generalskog čina i da je, takoreći sutradan nakon što je taj komunista pljunuo na obraz Cetinja i Crnogoraca, sva Crna Gora ustala na oružje. Prva velika bitka zbila se u selu Košćele i trajala je ceo dan.
Musolinijev bataljon „Duka od Oaste“, predao se mojim ljudima, zajedno sa komandantom i slavnim bataljonskim trofejima iz Abisinije. Napadom je rukovodio kapetan Kusovac, ne znam da li je još živ. On me je pismeno tada izvestio da partizanski odred, pod komandom Dapčevića, takođe budućeg Titovog generala, nije hteo da pritekne u pomoć kapetanu Kusovcu, nego se povukao daleko od poprišta. Istoga dana, moje snage udarile su na Virpazar, Sutomore i Petrovac. Njima komanduje kapetan Jakša... Jakša, mislim da se prezivao Novaković. Među palima bili su i moji poručnici Đuković i Plamenac. Partizana ne beše nigde. Ni tu, uz naše more, ni u napadima na Danilovgrad, Nikšić i Podgoricu. Istini za volju, moram reći da se stotinak partizana bilo pridružilo napadu na Podgoricu, koji je vodio pukovnik Bajo Stanišić, ali su pobegli već narednog jutra.
Sa bezbedne razdaljine pratili su i bitke mojih trupa na Bioču, Lijevoj Rijeci, Mateševu, Beranima i Kolašinu. Italijani su, ako se tačno sećam, imali više od hiljadu poginulih i pet puta toliko ranjenih i zarobljenih. Tih julskih dana, partizanski metak nije se ni čuo u Crnoj Gori. A i otkud bi, kad je njihov partijski štab još bio u Beogradu, nedaleko od zgrade nemačke komande i kad je njihov generalni sekretar i vrhovni komandant tek polovinom septembra otišao u šumu, a i tada u organizaciji i uz zaštitu mojih ljudi. U samoj Srbiji...
- Vi mitingujete! - planu tužilac.
- Optuženi, držite se strogo optužnice i govorite kraće - opomenu ga sudija Đorđević.
- Ja, gospodo, branim nešto mnogo skuplje od ičijeg života. Dopustite mi uvid u...
- Dosta više sa tom vašom ratnom arhivom - izgubi Minić prisebnost. - Nikada je nećete ni videti. Uostalom, tamo nema... Nisam želeo ni da preturam po tim falsifikatima.
- Otkuda onda znate da su falsifikati? - umeša se branilac Joksimović.

"NOĆ ĐENERALA"
U nastavku feljtona u kojem "Novosti" nastoje da otkriju grob Dragoljuba - Draže Mihailovića, načelnika Glavnog štaba Jugoslovenske vojske u otadžbini, objavljujemo najinteresantnije delove iz romana "Noć đenerala", Vuka Draškovića.
Knjiga štampana 1994. godine, izazvala je izuzetno interesovanje javnosti.
(Nastaviće se)