Evo bandita, druže generale

Od lupnjave gvozdenog potkova cokula o glatki betonski pod zatvorske ćelije, nije čuo okretanje ključa u bravi, škripu vrata dok su otvarana, ni bat čizama nenadanih posetilaca.
- Dobro veče, đenerale! Kako mi se osećaš, Gorski care?
Leđima okrenut vratima samice, on prepozna glas i ruganje Slobodana Penezića. Zastade za tren i produži da šeta. Dokorača do klozeta čučavca u ćošku. Krenu rukom prema slavini, kao da će da je odvrne, ali se predomisli i polako se okrete, na levoj peti, po vojničkoj navici.
U pratnji dvojice zatvorskih stražara, sa mašinkama uperenim u đenerala-robijaša, smeškao se Penezić, raskrečen i podbočen.
- Jao, Dražo, došlo mi da te poljubim. Dolazim ti pravo od maršala. I znaš šta mi je rekao: ”Druže Krcune, ponosan sam na tebe!”
- Suđenje je završeno. Ostavite me bar noćas na miru. Odlazite - pokaza rukom prema vratima...
- Što mi lepo izgledaš - povika Penezić. - Trči, Boro, kod druga upravnika, po aparat za slikanje. Da pošaljem generalu De Golu sliku njegovog školskog druga sa akademije... Boro, vrati se - predomisli se namah. - Dovedi mi odmah Nikolu Kalabića! Da se banda sa bandom u oči pogleda.
Krcun stoji i, odozgo, pušeći, merka kako žrtva reaguje. Lovi izraz očiju, grimase na licu. I čeka hoće li Draža nešto da progovori.
- Kalabić te izdao, a sad će Kalabić i da te zakolje! - podbada Penezić. - Ume to dobro tvoj Nikola, tvoj Čika Pera... Samo te neće preklati namah, nego jedno uvce, pa nos, pa bajonetom u oko! Otegnuće se tebi ova noć i Boga ćeš moliti da što pre svane, mater ti jebem izdajničku!
- Izvolite bandita, druže generale! - ugura stražar zatvorenika u ćeliju.
- Pa, majku ti jebem blesavu, ovo nije on! - razdera se Krcun na stražara. - Kako se zoveš, slugo okupatorska? - primače se zatvoreniku.
- Nikola Tarabić - odgovori on drhteći. U seljačkom suknu i zarastao u bradu, osvrtao se unezvereno.
- Rekao sam da mi dovedeš Nikolu Kalabića, a ne Nikolu Tarabića - opet se obrecnu na stražara. - Bilmeze, nemaš mozga koliko svraka.
- Pričinilo mi se da ste rekli Nikolu Tarabića, druže generale. Osim toga...

Islednik Krcun

HAJDE dosta, dosta - odmahnu Krcun. - Velike mi važnosti da li je ovaj ili onaj. Svi su isti, mater im jebem gejačku. Kad im se zabečim u oči odmah znam... Lukave ti i neprijateljske oči, zemljače - primače se seljaku. - Uh, bre, bazdiš kao tvor - odmače se korak unazad. - Zemljaci smo, mora da si iz Kremana.
- Jesam, ali poreklom, gospodine - gužva seljak kapu, a tresu mu se kolena.
- Jebao ti gospodin mater, svinjo kulačka! Ja sam za tebe drug. Drug general, drug ministar. Je li jasno?! - prodera se Krcun.
- Jasno, druže... ovaj... druže ministre i druže generale!
- Šta su ti oni Tarabići... pop onaj što je znao unapred?
- Familija smo... ovaj... svi smo od jedne kuće, druže ministre i druže generale.
- Poznaješ li ovo bradato đubre? - pokaza na Mihailovića.
- Ne poznajem - obori seljak pogled.
- Lažeš, bando! - dreknu Krcun. - Priđi, malo ga bolje zagledaj.
- Ne poznajem ga, druže generale - podrhtava mu glas.
- Kad si i zbog čega uhapšen?
- Pre deset meseci, na ozimom oranju, druže generale.
- Na oranju. Zgrabili te moji, znači, zbog oranja - udari ga u stomak pesnicom. - A nisi bio u četnicima? Nisi bio za Kralja i Dražu?
- Bio sam i u partizanima, druže generale - drži ruke na stomaku i premešta težište tela s noge na nogu.
- A kad si, đubre bradato, bio u partizanima?
- Od oktobra četeres i četvrte pa do kraja rata... ja i moj brat Milovan. Obojica, druže generale.
- Je li ti brat u zatvoru?
- On je poginuo na Sremskom frontu, druže ministre.
- Pa ti si naš, sunce ti jebem kalaisano - potapša ga Penezić.
- Naš... uvek sam bio naš, druže generale - ohrabri se Tarabić. - Trunem ovde nevin već deset meseci, a gladna usta čekaju na mene. Nema ko ni da pokosi, ni da poseje, ni da pošije - jedva se uzdržava da ne zaplače...
- Koliko si dugo bio u četnicima? - upita ga Penezić bez dreke. - Priznaj pošteno, neću ti ništa... Uzmi, zapali jednu - pruži mu cigaretu.
- Tri godine... ovaj, od leta četeres i prve pa sve dok nisu... do Jelove Gore - skupio se u guku straha i molećivo gleda Krcuna. - Sve sam priznao na zapisnik... pogrešio sam, ali sam posle u partizanima... brat mi je poginuo za današnjicu, druže generale.
- Ti si dobar čovek, ti si naš - hrabri ga Penezić.
- Sigurno su te četnički zlikovci mobilisali nasilno?

U službi kralja

JESTE, tako je bilo - spremno će seljak i, kradomice, pogleda u Dražu. - Ovaj... kako da reknem... nije bilo baš na silu, nego se narod pobunio... jedni tamo, a drugi onamo...
- A je li, duše ti, kojih je bilo više? - smeška se Krcun. - Onih tamo ili onih onamo?
- Onih tamo... sem dve kuće, svi su iz našeg kraja... pošli smo bili za Kraljem...
- U London?! Jeste li tamo pošli, pička ti materina?!
- U Kraljevu vojsku, druže generale. Sve sam priznao na zapisnik... Pogrešio sam... nepismen, pa nisam znao koja se strana bori za narod i jednakost.
- A sad znaš ko je za narod, za bratstvo i jedinstvo, za jednakost i sreću svih ljudi? - žmirka Penezić.
- Znam, kako ne bih znao, druže ministre. Sad to zna cela Srbija.
- Jesi li, duše ti, koga ubio dok si bio u četnicima?
- Nikoga, krsta mi!
- Ali si, svakako, gledao kako četnici kolju i pale... kako, skupa sa Nemcima, napadaju partizane?
- Toga nije bilo... ovaj, sad se zbori da je bilo, ali ja to onda... verujem da je tako bilo, ali nisam video. Nisam, krsta mi.
- Dobro, zemljače moj, pod čijom si bio komandom? Nemoj mi reći da ne znaš i da nisi video.
- Bio sam pod komandom... - opet baci kradomični pogled prema Mihailoviću.
- Svi smo bili pod njegovom komandom, druže generale.
- Ime! Kaži njegovo ime, prezime i čin, mater ti jebem kulačku i petokolonašku! - izvuče Krcun revolver iz kožne futrole.
- Bio sam pod komandom đenerala Draže Mihailovića - zadrhta Tarabić.
- Je li ovo tvoj komandant? - zgrabi ga za ruku i povuče prema ćošku. - Je li ovo đeneral Draža?
- Ja ga ne poznajem. Ovaj... ja đenerala Dražu nikada nisam video.
- Pa sad ga vidiš, majku ti jebem četničku! Eto, pa se nagledaj. Vidi dobro svog Čiču... Stani mirno pred komandantom! - snažno ga ošamari. - Ne stoji se tako pred đeneralom, seljačino neotesana. I nabij tu usranu kapu na glavu.
- Vi ste ludi. Vi ste zver! - reče Mihailović. - Zašto tučete i mučite čoveka? Pucajte, ludače, u mene!
Seljak obori glavu i prekri šajkačom oči. Prigušeno je jecao i krio suze.
- Pljuni ga! - smače mu Penezić kapu sa lica.
- Pljuni đubre izdajničko i kapitalističko!
- Ne mogu - promuca Tarabić.
- Moraš ili ću ti razneti glavu! - prislanja mu revolversku cev uz slepoočnicu. - Popišaj ga! - poskoči veselo. - Kakvo pljuvanje... Lepo se primakni i zapišaj svog đenerala po bradi i brkovima - gurka seljaka napred.
- Ne smem od Boga, druže generale - cvokoću mu zubi.
- Kojeg Boga, jebao te on. Mi smo i Boga streljali. Lepo uhvatili bandu... znaš li ti, budalo, da je i Bog bio peta kolona? Đubre buržujsko, strani agent, sluga okupatora, četnički zlikovac, kulak, nenarodni element. Pa i trockista, taj tvoj usrani Bog bio je i trockista. Da li je ovako ili nije ovako? - nišani mu među oči.
- Vi bolje znate. Nepismen sam, druže generale.
- Popišaj svog đenerala ili ću ti prosuti mozak!

I Bog streljan

Pusti čoveka, ljudska nakazo! - viknu Draža.
- Ti me popišaj, kukavice! Čini što ti zapovedaju luda pamet i mržnja životinje. Ali lično ti, razbojniče - izgubi kontrolu nad rečima i mislima, ne shvatajući da se, prvi put od hapšenja, Peneziću obratio sa ”ti” i, čak i rečnikom, smanjio razdaljinu između sebe i generala nove vojske koja ga je pobedila.
- Zapišaj ovu bradatu bandu što laje! - pocrveneo Krcun od besa. - Samo jedan piš, jedan mlaz i odmah si slobodan. Smesta ideš kući.
- Ne mogu... ubijte me, ali ne mogu. Bruka grdna... imam decu, ali imam i dušu... Bog sve vidi i sve zapisuje... nemojte me terati, nemojte, preklinjem vas svim na svetu, gospodine generale. Kako mogu tako nešto da učinim. Kako možete...
- Mogu, evo ovako - povuče Krcun oroz i grunu pucanj.
Draža se prenu i otvori oči u trenutku kad je seljakovo telo padalo na pod. Još malo batrgao je nogama, a crvena mrlja širila se na čelu.     

"NOĆ ĐENERALA"
U nastavku feljtona u kojem "Novosti" nastoje da otkriju grob Dragoljuba - Draže Mihailovića, načelnika Glavnog štaba Jugoslovenske vojske u otadžbini, objavljujemo najinteresantnije delove iz romana "Noć đenerala", Vuka Draškovića.
Knjiga štampana 1994. godine, izazvala je izuzetno interesovanje javnosti.
(Nastaviće se)