Moć austrijskog kaplara!

 SVUDA mrak. U meni, u ćeliji, u Srbiji. Tražim zračak svetlosti, nadu neku, ali nema ničega. I nikoga. Đeneral, Čiča, Gorski Car. Pa pesme, zakletve na vernost, vernost do smrti i u smrti. Bože, koliko je to sve bilo laž i koliko li bejah naivan! Jadni sam ja đeneral i Gorski Car, moja Jelice. Čekam sramotnu zakazanu smrt. Ne, nije me strah, već stid. Tolikih smrti sam se nagledao i toliko je vojnika na moje oči poginulo. Ali to je drugo, to je drugačije. Doleti kuršum bez najave, i ništa ne znaš, ništa ne zaboli, ništa ne osetiš...
Neću reći živeo kralj. Nipošto, nipošto. Ne mogu. Nije mene pobedio onaj pegavi. Ono mi maršal, Bog, vasiona. Više se moj konj razumevao u ratovodstvo od njega. A zastavu da poljubim? Koju? Zar njihovu, crvenu? Samo moju, samo našu, ali to neće dopustiti. Ne daju ništa zlikovci. Nemcima da sam pao u ropstvo, streljali bi me u đeneralskoj uniformi, ispod moje zastave. Verujem da bi mi dopustili tu poslednju želju da celivam zastavu. A ovi...

Crni Dragoljube

DRAGOLjUBE, crni Dragoljube! Kakva Srbija, koja Srbija? Ako me streljaju... Živela Srbija! Smešno, besmisleno. Nema Srbije. Mrtva je Srbija. Njoj je Tito heroj, genije. Vojničku mapu ne ume da čita. Čuj mapu, ni srpski ne govori. Ne zna se ni ko je, ni odakle je. Zna se, zna se. Kult tuđinca! Prođe stranac kroz naše selo, a ono svi na sokak i na prozore.
U celoj Srbiji ne beše ni hiljadu partizana. Kad me zarobiše, mislio sam da neće proći ni tri dana, a sva će Srbija na oružje, na ustanak. Samo da sazna, da se pročuje da sam u njihovim šakama. Ludi Dragoljube! Te Srbije nema, nikada je nije ni bilo, ti si je izmislio. Četiri meseca čamim i trunem, a niko u Srbiji ni da se pomeri. Oru, idu na pijace, bave se stokom, svađaju oko međa... a naročito se dodvoravaju novoj vlasti. Prave se nevešti, ni luk jeli ni luk mirisali. Kakav Draža i Ravna gora! Morali su u četnike, ja ih terorisao i prisiljavao, a oni u duši vazda bili za Tita, Staljina i Rusiju. Da, ludi Dragoljube! To je Srbija. To je tvoja nada da će ove noći, ove noći ili ujutru... mnogi su oteti, spaseni baš sa strelišta... da će neka jedinica, neki tvoji ilegalci...
Oplencu, od groma izgoreo! Od onakvog dede i onakvog oca... Lele, kako lažu naše pesme! Pošla majka sina da potraži, pa se javlja đeneralu Draži... Biva, sin joj beše kod mene, sa vojskom, u šumi... Ama, šta dete? Mnogo mlađi od njega ovde su krvarili, vešani, streljani. Pa u njegovim godinama...
Od Topole, od Topole, pa do Ravne gore... Ne mogu, noge me ne drže, moram da prilegnem. Sve su moje straže mrtve... Ne jauči, ne jauči, priguši sve u sebi, Dragoljube! Nemoj da te čuju, da se slade. Ali, ja ne jaučem. Ko to jauče? Glas Krste Kljajića! Bože mi pomozi! Doktor Miša naživo testerom odseca smrskanu ruku Krsti Kljajiću....Ujutru će da svetluca rosa na Krstinom grobu. Ti si, Krsto, svoje obavio. Od zrna, u jurišu. Muški, vojnički...
Nikola, Nikola! Komandant Garde da izda... E, Nikola, toga nije bilo pre tebe. Ne znam šta da su ti obećali, ne znam na kakve muke da su te stavili, to nisi smeo da učiniš. Jebem ti život, ako ništa nije skuplje od njega! Nismo večni. Svi čekamo svoju poslednju noć i stigne ona svakoga. Živećeš, Nikola, još deset, dvadeset ili celih trideset godina. Pa šta? Pre trideset godina, bejah... Beše rat... uvek u Srbiji rat. Ja bio vodnik, komandovao mitraljescima...

Teško nama

NASRED joj čela bradavica... doveli baš nju iz Takovskog sreza, da svedoči protivu mene! Ona i brat njen komunac zaklali sveštenika. Toga se jasno sećam. Doveli je moji, svezanu, u selo Jančiće, tada bejah u Jančićima. Osudiše je na smrt... udarila u kuknjavu, u lelek, savila se oko mojih nogu. To je, kaže, njen brat učinio, a ona... ona samo gledala. Jadna ona, kuku njoj, ima petoro dece, a muž joj zarobljen u aprilskom ratu i odveden u Nemačku. Naredih da je puste, zbog te dečice. A sudija Gerasimović iskolačio, drhti mu brada. Ne izdrža čovek, no mi sasu u lice: Činiš golemi greh, Čiča! Na suđenju... šta sve ta žena nije nalagala. To smo mi. Nikakvi ljudi, nikakav narod. Teško i nama i meni...
Spavaj, Srbijo, ne probudila se! Za tebe je bič, za tebe je čizma, za tebe je smrt i strah! Uvek si pristajala za krvnikom svojim, kao naklana ovca za kurjakom... Ali, ja sam kriv, ja sam za sve kriv. Cmizdrim kao... kao da ne kažem šta, na suđenju. Ubicama i krvolocima pričam da nikada nisam izdao nijednu naredbu o ubijanju. Da nikada niko nije ni čuo ni pročitao moju zapoved: Ubij zarobljenog, ubij ranjenog, ubij civila... pa bilo da je reč o partizanima, Nemcima ili ustašama. Nikada.
Kazujem zlikovcima golu istinu, a oni bulje u mene, podrugljivo, s prezirom, kao u budalu. Trebalo je da budem ubica, da u smrt guram sve i svakoga, kao i komunisti. Da mi cilj bude što više zgarišta, vešala i grobova po Srbiji. Da još i ubijam one kojima se uzalud ne gine. Da više držim do moje lule nego do njihovih života... Eh, da mi je sada lulu ili cigaretu. Da povučem sav dim, sav otrov, i u pluća, i u mozak, i u krvotok...
Tako je trebalo. Sav bi narod u šumu, za mnom, a Čerčil i Radio London i Radio Moskva bi me slavili, u zvezde okivali. A ja? Ja bio budala, majka, zaštitnik. Sve podredio tome da što manje naroda izgine. Podmećem mine u nemačke vozove, ali da eksplodiraju u Bugarskoj, Grčkoj ili Turskoj. Da izbegnem odmazdu po Srbiji. Umesto da baš podstičem odmazdu i uzaludno prosipanje krvi. Da uživam i mislim: Gini, marvo, za smrt si i rođena!
Bolje je onaj austrijski kaplar poznavao Srbe od mene. Vojnička neznalica, probisvet. Sutjeska, Sutjeska, epopeja na Sutjesci! Hvališe se onim čega bi se svaki podnarednik stideo. Poginulo mu više od deset hiljada vojnika, a Nemci nisu izgubili ni stotinu njihovih. I on to slavi kao pobedu... Više su moji ubili Nemaca u napadu na Višegrad nego komunisti u svim njihovim slavnim epopejama. I šta?
Evo me samog i bednog, da samlji i bedniji ne mogu biti. Štedeo živote i poštedeo. Zbog čega? Zbog toga da bi Srbija noćas spavala i da bi slavila onog stranca i njenog krvnika! Stao joj čizmom pod grlo i davi, davi. Što žešće davi, što više hapsi i strelja, to mu se ovaj naš narod... kakav narod, ova stoka od naroda, podaje i predaje i peva mu pesme i kliče i traži još, još, još! Malo im terora, malo im straha, hoće još...

Drina u krvi

OTVORI oči, Hriste moj, i učini nešto. Primeti me i čuj moju molitvu. Ne molitvu, nego, nego... vapaj, bol. Pomozi, pomozi mi bar malo i spasi... sveži njihove krvave ruke i namere! Čuo si... da li, Bože, ču Penezića: Satreće sve i svakoga, zakoroviće Srbiju, jer je njihova ideja iznad svega?! Oni će, reče onaj ludak, izgraditi komunizam, pa makar u krv pretvorili i Drinu i Savu i Moravu! Ludi su, ludi su. Ustavi ih, Gospode! Pomozi mi da pamet ne odskoči od mene i da me ujutru ludog ne izvedu pred njihove cevi...
Moguće, moguće! Možda će preko radija prenositi i moje streljanje? Ipak će me streljati. Roštilj neće da ponove. Zašto bi? Streljaće me. Daj mi, Bože, snagu da bistrog uma i čvrstog koraka i snažnog glasa, bude li radio-prenosa... Ali, šta da kažem? Šta da kažem, kad mi se ne govori? Moram... upravo to. Ja ću na mom streljanju ujutru da komandujem! Bude li radio-prenosa, izdaću moju poslednju naredbu. Kazaću... mora to biti kratka i brza komanda, da nemaju vremena da isključe mikrofon. Kazaću: Živela Ravna gora, slava junacima! Ama jok, to ne znači ništa i ne služi ničemu. Ja ću da se osvetim Srbiji! Osvetim, nego šta. Dreknuću: Sram te bilo, Srbijo! Na oružje, Srbijo!
Lepo zvuči, samo je može biti malo podugačko i mogu... ništa oni ne mogu. Izgovoriću to u zaletu, brzo. Pročuće se moja samrtna komanda i zatalasati ovu baruštinu smrada i straha. Ustaće svako kome je Ravna gora u srcu. Pokrenuće ljude moja smrt i njihova sramota što me nisu oteli, oslobodili. Sa mojim imenom na usnama krenuće hiljade, hiljade, hiljade. Biće krvi gavranu do krila! Neće mi ga drug maršal dugo posle toga carovati i neće... Hoće, hoće! Narod je goloruk i gladan, a oni siti i naoružani. Napraviće krvnici kasapnicu. Pobiće i spaliti pola Srbije! Ni prstom neće mrdnuti ni Amerika, ni Francuska, a Englezi... oni će još i da likuju. Pre bi od njih Staljin uzeo u zaštitu ovu našu sirotinju. Ne, nipošto ne smem gurnuti Srbiju u takvu nesreću. Neka sa mnom, ujutru, sve bude završeno. Sve. Završeno i svršeno. Pobedili su! Ujutru, u zoru, telefoniraće njihovom maršalu i podneti raport... Koga to još ubiše 17. jula? Ne znam, a znao sam. Ponovo zaboravljam i beži mi i najjasnija misao, kao na suđenju...
Nikola! Proklet neka si, dabogda... Jesam li, Bože, grešan prema njemu? Ona sila od čoveka, ona planina. Strašno je poverovati da bi on izdao. Opet, a ko mene nije izdao i napustio? Kralj prišao Titu, Čerčil, Truman, moji sin i kćerka... Svi. A ja sav bes i nemoć sručujem na Nikolu. Kad su i veći i bliži, što da me ne izda i Nikola?! Samo pobedi i ne brini hoćeš li naći u Srbiji prelivode.
Ima li igde, igde takvog slučaja? Da kralj izda svoju vojsku i zapovedi da ona pređe pod komandu jednog stranca, čiji jedini cilj beše da skloni kralja i sruši Kraljevinu? E nema, Petre, u istoriji takvog primera. Lepo sam ti govorio: Ne ženi se kralj u ratu, još u tuđoj zemlji, a ovde ti nestaje naroda... Morao si doći ovamo, na bojište, među nas što krvarismo sa tvojim imenom i u srcu i na usnama. Sve bi tvojim dolaskom okrilatilo i sve bi bilo odlučeno. A ti? Ti naredbu vojsci da ne sluša mene nego Tita, da pristupi tvojim najvećim dušmanima...! Izdaja i bruka. Najgora moguća, nezamisliva...
Petre, nesrećo naša! Petre... Ali, ne, ne. Ovo je meni u duši, ali ujutru, na streljanju, ja ću... Hoću, hoću! Đeneral Draža neće izdati svog kralja! I uzviknuću: Živeo kralj! Ja ne gazim oficirsku čast i zakletvu, Vaše kraljevsko veličanstvo! U stavu mirno, ja ću pred smrt podići ruku, da vas pozdravim, i cupnuću ovim robovskim cokulama, bez vezica... eto, i bez vezica, kao prosjak da sam. Vama vaša čast, a meni moja, veličanstvo! To dugujem vašem ocu i dedi, svojoj zakletvi, Srbiji...

LEČENjE ILI TROVANjE

Raportiram, kome to ja raportiram? Nije raport, a i jeste... Misli proklete, što ste tako brze i zbrkane? Gde baš sada da se toga prisetim: Stojim mirno pred pukovnikom Jevremom Brankovićem i prosim njegovu kćer! Ali Jevrem tada nije bio živ! Da li su me lečili onim injekcijama ili su me trovali? Kako beše mlada i lepa, Jelice! Ne rekoh ti... Vojo, sine moj! Bolje što to ne rekoh Jelici. Oko mu ispalo meni na dlan, dok je umirao. Pogođen s leđa, kroz potiljak... Kakvo dete, pa i moj Voja beše dete, mlađi od tebe. Evo, sad nisi dete. Gde si noćas, šta smeraš, šta radiš? Da si na oca ili dedu, ti bi onog časa, čim sam zarobljen, u avion i padobranom u Srbiju. Pa da se raščulo kako se kralj vratio...
E, da je što nije, ne bih ja noćas i ne bih nikada... Kakav Bog, crna mi je on uteha i nadanje. To gore, na nebu, pod zemljom, ne znam gde. Ali ovde i noćas... Srbija hrče u snu, a moji veliki i verni saveznici... Možda je De Gol... on i Truman pritisli Staljina da Staljin pritisne... Amerikanci imaju atomsku bombu, a Rusi je nemaju. Đavola nemaju. Da nemaju, ne bi smeli da ovako zategnu prema Zapadu. Ništa od moje očajničke misli i želje, od, od...
(Nastaviće se)