Kletva kao grom

NA verskom poprištu, kakvo je Zahumlje bilo u prvoj polovini 17. veka, Vasilije Ostroški primao je i zadavao udarce. Negde odnosio pobedu, negde trpeo poraz. Godine 1640/1641. papski Rim uspeva da na arhijerejski presto u Trebinju ustoliči lažnog epikopa unijatu Savatija. On je bio jedan od zavrbovanih članova monaškog bratstva u Tvrdošu.
Prevratnik Savatije uspeva da Vasilija protera iz ovog manastira. Ali, budući ostroški svetac nije se lako predavao. Posle ogorčene borbe, a odlukom turskih vlasti, godine 1642. ponovo osvaja staru poziciju. Svedočeći o tom burnom i teškom vremenu, jedan letopisac će reći: ”Učenjem svojih svetih usta episkop Vasilije trebio je gorki kukolj jeresi i ljude svoje iz ropstva izbavljao. Obnavljao je njivu neplodnu. Kamenjem molitava svojih i sečivom usta svojih, odgonio je gavranove i zverove i pukove neprijateljske koji na stado njegovo nasrtaše.”
Trpeći strašne pritiske i od inoplemenika i od jeretika, suočen sa sve većom neslogom tvrdoškog bratstva i izložen pakostima i uvredama nekih monaha, Vasilije odlučuje da napusti manastir Tvrdoš i sa delom naroda pređe u istočnu Hercegovinu, koja je baš u to vreme ostala bez svog episkopa Pajsija Trebješanina, mučenički postradalog od turske ruke.
U leto 1651. Vasilije Ostroški po drugi put kreće za Peć da bi primio sinđeliju kojom ga patrijarh Gavrilo postavlja za mitropolita istočnohercegovačkog, sa sedištem u okolini Onogošta (Nikšić). Obraćajući se sveštenstvu i vernima prijepoljskog kadiluka, koji je pokrivao Nikšić, Planu, Kolašin i Moraču, patrijarh Gavrilo, u sinđeliji, kaže:
”Svima neka bude znano da dadoh i blagoslovih višerečenu eparhiju vladici zahumskom, kir Vasiliju. Primite sa usrđem i čast mu tvorite podobnu kao zakonitom mitropolitu, a što je ugovoreni vladičanski bir i milostinja i blagoslovenije, to sve u miru opravite bez ikakvog pogovora, kako i dosad imaste usrđa, tako i od sada. Povinujte se zakonu Božjem i svojemu vladici čast tvorite podobno, da blagoslov primite, a ne kletvu.”
Po povratku iz Pećke patrijaršije, Vasilije Ostroški stolovao je tamo gde i njegov prethodnik, episkop Pajsije - u manastiru svetog Luke u Župi nikšićkoj, a zatim će preći u manastir svetog Dimitrija, nemanjićku zadužbinu u Popima. Tu će posle nekoliko godina sagraditi svoj episkopski dvor. Biće to zgrada na četiri sprata i na mermernim stubama. Uz mitropoliju podići će i nove konake za kaluđere.
Nije bilo dana a da ovaj pravoslavni pregalac ne zađe u narod i širi reč Božju. Uspeo je da obnovi manastire i crkve u Popima, Ozrinićima, Kusidama i Ćelijskom Dolu. Njegovo podvižništvo i molitveno čudotvorstvo vrlo brzo pročuli su se u narodu. I dok ga je običan svet odmah proglasio za ”velikog vladiku” i ”velikog ugodnika Božjeg”, moćni i silni prema njemu odnosili su se krajnje bahato.
Turci su na konjima često obigravali oko manastira tražeći da ih episkop Vasilije gosti i časti raznim đakonijama. Morao je da ih stvori kako zna i ume. Konje su nagonili na manastirska vrata, naređujući ”crnoj kaluđerčini” da im iznese naforu. A kad bi to Vasilije učinio, naforu nisu doticali rukama, nego je nabadali na koplja. Ali, nisu se tako ponašali samo Turci. U narodnom predanju ostala je priča da se vojvoda Drakul, osnivač plemena Trebješana, dok je uzimao naforu kopljem, nabo i umro.
Ako one, ogrezle u grehu i bezumlju, ne bi uspeo svojim molitvama da preumi i privede pokajanju, ako bi ostali gluvi za njegove reči, takve je stizao ”grom kletve i oganj proročke opomene Vasilija Ostroškog”.

MONOGRAFIJA
FELjTON je napravljen prema knjizi “Sveti Vasilije Ostroški čudotvorac i iscelitelj” (izdavači “Svetigora” i Kompanija “Novosti”). Štampana je u punom koloru, u 100.000 primeraka, i može se nabaviti na kioscima u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj po ceni od 360 dinara. Uz monografiju, kao poklon, ide najpoznatija ikona svetog Vasilija Ostroškog.
(Nastaviće se)