Lov u tuđoj krvi

 IAKO je kao mitropolit, po turskom zakonu, imao pravo na oružanu pratnju, Vasilije Ostroški nikad nije hteo da je koristi. Govorio je da se ”uzda jedino u Gospoda Boga i pokrov Presvete Bogomajke”. A drumovi na Balkanu bili su tada vrlo opasni i nesigurni. Mrak te mogao progutati na svakom koraku. ”Putnike vrlo često presretahu razbojničke bande i turske kabadahije, ali i podivljali psi i gladni vuci”, kaže jedan letopisac.
U takvim prilikama mitropolitu Vasiliju nije bilo lako da se ponovo otisne na dalek put i u julu 1657. stigne u Pećku patrijaršiju, gde mu je novi patrijarh Maksim potvrdio raniju sinđeliju da je episkop istočnohercegovački. Novi pečat na staroj sinđeliji imao je, pre svega, praktičnu stranu. Trebalo je i na taj način učvrstiti položaj Vasilija Ostroškog, na koga je u Hercegovini uveliko ”kidisala i ala i vrana”.
Po povratku iz Pećke patrijaršije Vasilije je svoju episkopiju prokrstario uzduž i popreko. Prost narod se sve više zbijao oko svog neumornog pastira čije je molitve Gospod često potkrepljivao čudesima. Dok su mu se jedni zbog toga divili, drugi su mu zavideli. Ali, i jedni i drugi bojali su se Vasilijeve kletve kao žive vatre. Njenu razornu moć mnogi su imali prilike već da osete na svojoj koži. A kad je bilo u pitanju zlodelo, zavist, lopovluk i mržnja, vladika zaista nije imao milosti.
Posle bitke kod Kotora, u kojoj su Turci doživeli poraz od Mletaka, mnogi Srbi, njih oko 1.500, prebegli su 1654. godine iz Hercegovine u Primorje. Među njima bilo je oko 500 vojno sposobnih. Oni su se tamo zimi pripremali za četovanje po krajevima pod turskom vlašću. Od proleća do jeseni upadali su u Hercegovinu i činili veliku štetu Turcima, ali i srpskoj raji. Vasilije Ostroški je to oštro osuđivao. Neki od hercegovačkih četovođa bi ga poslušali, neki ne bi. Među onima koji su postupili po Vasilijevom savetu bio je i čuveni hajduk Bajo Pivljanin.
Budući ostroški svetac nije, naravno, štedeo ni Mletke, koji su često upadali u tursku teritoriju čineći grdne pohare. Vasilije je bio ogorčen na Mletke što, pored Turaka, u ropstvo odvode i Srbe. Dobro je znao da će ovaj krvavi pir najviše platiti pravoslavni. A tako je i bilo. Na udaru Osmanlija naći će se mnoge srpske svetinje. Godine 1662. hercegovački sandžak-beg pogubio je 67 viđenih Srba u Nikšiću, Banjanima i Drobnjacima. Ubijeni su pod optužbom da su sa Mlecima kovali zavere o napadu na Turke.
Bila je to velika seča srpskih prvaka. Turci su se krvavo osvetili. Neke kneževe žive su odrali, druge nabili na kolac, trećima su drob izvadili iz stomaka i terali ih da ga nose u rukama sve dok ne izdahnu.
Papski Rim ni ovu priliku nije hteo da propusti, a da u srpskoj krvi ne ulovi svoju zlatnu ribicu. Ponovo je Hercegovinom razapeo mrežu agenata koji su imali zadatak da što više Srba prevedu u rimokatolike. Ljude su potkupljivali raznim darovima, u čemu su prednjačili neki srpski glavari. Na udaru unijata opet se, pre svih, našao episkop Vasilije, ”okoreli šizmatik i protivnik reda fratarskog”. Da bi mu došli glave, latinski agenti počeli su da rovare u njegovoj pastvi. Bacali su na njega drvlje i kamenje. Govorili su da je zla kob.
Među onima koje su unijati uspeli da pridobiju bio je i podostrški knez Rajič, koji je drsko otimao manastirska imanja i činio veliku pakost vladiki Vasiliju. Dokle je to išlo, govori i pismo koje je patrijarh Maksim 1667. godine uputio obesnom knezu Rajiču: ”Ako ćete svojoj crkvi i svojim kaluđerima krasti i pakost tvoriti, a tuđim crkvama i kaluđerima milostinju davati, ako ćete tako činiti, nećete od Boga nijedno dobro imati”.

MONOGRAFIJA
FELJTON je napravljen prema knjizi “Sveti Vasilije Ostroški čudotvorac i iscelitelj” (izdavači “Svetigora” i Kompanija “Novosti”). Štampana je u punom koloru, u 100.000 primeraka, i može se nabaviti na kioscima u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj po ceni od 360 dinara. Uz monografiju, kao poklon, ide najpoznatija ikona svetog Vasilija Ostroškog.
(Nastaviće se)