Kaplar vražje divizije

Najomiljenija ličnost njegovog detinjstva bio je majčin otac, deda Martin. Kad je jednom prilikom video kako njegov unuk seče najlepše izdanke tankog šumskog drveća, deda ga je ukorio:
- Zašto, Joža, siječeš prutiće?
- Hoću da napravim bič.
- Što će ti bič kad nemaš konja?
- Kupit ću konja!
- Kako ćeš kupiti, Joža, kad nemaš ni krajcera?
- Imat ću ja konja kad imam bič!1
Maštao je da konja kupi kad postane šnajder i sašije sebi „lijepo crno odijelo“.
Plan je pao u vodu onog dana kada je u Kumrovec banuo njegov rođak, austrougarski štapski narednik Jurica Broz. Obična narednička uniforma, okićena nekim bečkim medaljama, toliko ga je impresionirala da mu je narednik „izgledao kao general“. Rođaku nije trebalo mnogo vremena da malog Jožu nagovori da pođe u kantinu 27. domobranskog puka austrougarske vojske u Sisku da izučava kelnerski zanat, a nesuđenom šnajderu još manje da se razočara i odustane od kelneraja. Dosadilo mu je da u toj kantini bude „obični sluga“, da do duboko u noć namešta kegle u kantinskoj kuglani i da bude potrčko za sve i svašta.
Pokucao je na vrata jedne bravarske radionice u Sisku i prijavio se za učenje šloserskog zanata.

Časovi klavira

U radionici je svaki dan radio kao šegrt, a dva puta nedeljno, od 17 do 19 časova, išao je u šegrtsku školu.
Čim je postao bravarski pomoćnik, nikako se nije skrašavao. U jednoj bravarskoj radionici u Zagrebu radio je dva meseca, u jednoj mehaničarskoj radnji u istom gradu ostaje četiri i po meseca, u nekoj metalskoj fabrici ispod slovenačkih Alpa provodi osam meseci, a onda počinje odiseju po centralnoj Evropi. U Čenkovu, kod Praga zadržava se stotinak, u češkoj „Škodi“ samo deset dana. Po nekoliko dana radi u Minhenu, Manhajmu i Ruru, dvadesetak dana u bečkoj fabrici mostova „Gridl“. Jedino je u austrijskom „Dajmleru“ uspeo da ostane desetak meseci.
U Beču, u kome mu 1912. svojski pomaže stariji brat Martin, stiče i neke aristokratske navike zbog kojih mu mnogi nikad neće poverovati da je imao bilo kakve veze sa blatnjavim Kumrovcem. Kod jedne bečke dame uzima časove klavira, a jedan stari učitelj ga uči veštini plesa. Uspeh je bio polovičan: „Brzo sam naučio valcer, ali sam imao nevolja se kadrilom i polonezom“.
Problem je rešen, učitelj ga je okuražio: „Moraš da naučiš sve ili ništa!“
Već tada je voleo da se kinđuri:
- Uvek se lepo oblačio - govorio je njegov brat Martin - i kad se uveče spremi da izađe, znao sam da je u pitanju ili tajni politički sastanak ili neka raspuštenica.
Krajem 1912. regrutovan je za tehničku službu Bečkog arsenala, centralnu armijsku grupaciju Austrougarske monarhije.
Prilježnim izvršavanjem vojničkih obaveza već na početku skreće pažnju svojih starešina koji mu omogućavaju da završi podoficirsku školu i da postane najmlađi izviđački vodnik u svom 25. domobranskom puku, a po jednoj njegovoj priči i u celoj austrougarskoj vojsci. Pretpostavljeni su mu ispunili još jednu želju: omogućili su mu da uči i usavršava mačevanje, za šta im se on odužio osvajanjem titule prvaka 25. domobranskog puka u ovoj sportskoj disciplini, a ubrzo i osvajanjem drugog mesta na takmičenju najboljih mačevalaca austrougarske vojske. Najbolje rezultate ostvario je u floretu i u bodu, a nagradu mu je uručio nadvojvoda Josif-Ferdinand Prvi Habsburški. Bio je opčinjen:
- Ja primam čestitke od nadvojvode! Običan vojnik rukovao se s članom carske porodice!
Za nagradu dobio je jednomesečno odsustvo, ali čim se vratio u kasarnu morao je na front. Austrija je leta 1914. objavila rat Srbiji, želeći da na Balkanu zameni posustalo Tursko carstvo.

Carski podanik

SudeĆi i po ratnom dnevniku njegove jedinice, ali i po poverljivim biografskim podacima koji se o njemu čuvaju u Moskvi, u ovom ratu Broz je imao sve zapaženiju ulogu. Prema ratnom dnevniku njegove jedinice, 42. domobranske vražje divizije, od avgusta 1914. prokrstario je sva glavna poprišta ratnih okršaja u zapadnoj Srbiji - od Ljubovije, Malog Zvornika i Loznice do Krupnja, Bele Crkve, Stolica, Tekeriša, Valjeva, Mionice, Ljiga i Lajkovca. Drugim rečima, učestvovao je u borbama na Drini, Gučevu i Mačkovom kamenu i u znamenitim bitkama na Ceru i Kolubari. A prema ratnim izveštajima i srpske i austrijske vojske, njegova divizija je odigrala važnu ulogu i u opsadi Beograda i okršajima kod Umke, Ostružnice, Banovog brda, Senjaka, Ade ciganlije i Bežanijske kose.
Bez obzira na to što Austrija ni posle tri ofanzive nije uspela da ostvari svoj ratni cilj, mladi austrougarski narednik je stalno napredovao. Na Srbiju je pošao sa činom kaplara, a iz nje je otišao sa činom starijeg vodnika. Bio je to najviši podoficirski čin u austrijskoj vojsci. Uskoro je postavljen za ordonansa u štabu svoje 42. vražje divizije i dobio uniformu „sa tri širita“.

CRN KAO ĐAVO
O Čoveku koji je slovio kao njegov otac malo se zna. Za savremenike je bio Franjo, u jednom sudskom dokumentu kraljevskog kotarskog sudije u Bakru, sročenom 1927, piše da se zvao Frano, a u jednom upitniku popunjenom 1935. u Moskvi, Tito u rubrici otac kaže: Franc.
Jedan Titov učitelj iz osnovne škole, Stjepan Vimpušek, govorio je da se „imena Titovog oca ne može sjetiti, ali da sigurno znade da mu ime nije bilo Franjo“, a Dedijer ga je odmah poklopio pišući da je „stari učitelj ovde pobrkao oca druga Tita sa stricem“.
Tito je svog oca opisivao kao suvonjavog čoveka, orlovskog nosa, „crnog kao đavo“, što delimično potvrđuje i jedina njegova sačuvana fotografija.
Taj čovek je komšijama i rodbini ostao u sećanju kao neodlučan, dobroćudan, ne baš vredan čovek, koji je često svraćao u seoske bircuze.
(Nastaviće se)