Sve nade u Kopiniča

 GLASINE o Gorkićevom hapšenju se šire, a stanje u KPJ je "očajno počelo da se pogoršava", pa Titu početkom novembra 1937. ne preostaje ništa drugo nego da opet pokuca na vrata "dragom prijatelju" Vilhelmu Piku. Jada mu se što od njega "nije dobio nikakvu materijalnu pomoć", koja mu je "sada neizostavno potrebna", a više je nego uznemiren pričama "da si me brisao" sa spiska Kominterninih abonenata.
U ovom pismu Tito se prvi put otvoreno nudi:
- Mislim da i ja treba da budem saslušan prije rješavanja naših problema. Svako polovično rješenje, po mom mišljenju, može biti samo od štete.
Razumljivo, "polovična rješenja" su ona koja bi zaobišla njega.
Pik opet ćuti, ali Valter je uporan: obaveštava ga da njegov protivnik u borbi za partijski presto, dalmatinski komunista Ivan Marić, priča "da s obustavljanjem materijalne pomoći rukovodstvo KPJ kao takvo zapravo više ne postoji". To ga posebno peče zbog toga što Ivan Marić i crnogorski komunista Labud Kusovac i njegova supruga Kristina, saradnica sovjetske tajne policije, lobiraju za Titovog najopasnijeg konkurenta, najpoznatijeg jugoslovenskog komunistu Petka Miletića, bivšeg šefa komunističke organizacije Srbije. Marić ga je nazivao "partijskim kapitalom" , a Miletićevo ime nosila je i jedna internacionalna brigada u Španiji, što se smatralo najvećom čašću za nekog komunistu. Zato Tito već na početku borbe za vrh KPJ pokušava da potkopa Miletićevu slavu. Optužuje ga kod Pika da "radi protiv linije firme (partije) i Sedmog kongresa Kominterne".

Slab čovek

UMESTO soliranja, Marić je tada Titu predlagao da zajedno s njim, Kusovcem, Kuharom i hrvatskim komunistom Dragutinom Marušićem "privremeno preuzmu odgovornost za sav partijski rad", ali Valter to nije hteo ni da čuje. Marić se zbog toga žalio Dimitrovu da je "drug Tito čovjek slab, politički neizgrađen, s nezdravim vođovskim ambicijama", ali Tito je terao po svome.
Pošto od Pika ni dalje nije bilo ni traga ni glasa, Tito mu se ponovo javio, preklinjući ga da se "nađe najbrži, makar i privremeni izlaz" za novog generalnog sekretara CK KPJ. Pik nastavlja da ćuti, a Valter borbu za Kominterninog poverenika za Jugoslaviju prenosi i u "Proleter", u kome prisvaja i kao svoje citira dve omiljene Staljinove izreke, koje su predstavljale lozinku za staljinističke pogrome u "najnaprednijoj zemlji na svijetu":
- Treba znati ovo: "Partija je postala za člana Partije vrlo velikim i ozbiljnim djelom, i članstvo u Partiji ili isključenje iz Partije - to je veliki prelom u životu čovjeka". Treba razumjeti ovo: "Za redovne članove Partije biti u Partiji ili isključen iz Partije - to je pitanje života i smrti (Staljin)". U poslednjem pismu, Tito iznova jadikuje što "ova neizvjesnost (oko njegove kandidature) tako dugo traje", ali ceo trud je bio uzaludan, Pik je ćutao kao zaliven.
U obračunu sa nekim neistomišljenicima Tito tada računa i na mišiće. Jednom svom pariskom prijatelju tih dana javlja da u Jugoslaviji nikako ne može da nađe jednog svog oponenta, da se s njim razjasni tako što bi mu "nategnuo rebra".

Nema odgovora

U PROLEĆE 1938, kad je u CK KP Francuske, zajedno sa Ivanom Marićem i Labudom Kusovcem, zvanično obavešten da je Gorkić u Moskvi "uhapšen kao špijun engleske špijunaže", da je Kominterna raspustila CK KPJ i "suspendirala rad KPJ", Tito ne očajava. Za nedelju dana dva puta se obraća generalnom sekretaru Kominterne Georgiju Dimitrovu. U prvom obraćanju, nazivajući ga čas drugom, čas prijateljem, žali mu se na Marića i Kusovca, koji su u Parizu samoinicijativno formirali novo rukovodstvo KPJ, a u drugom je još aktivniji. Sugestivno mu kaže da je oko sebe okupio "divan kadar" jugoslovenskih staljinista, moli ga da stvori bar "privremeno rukovodstvo KPJ dok se naše pitanje kod tebe ne riješi" i poručuje mu da će, ako ga pozove u Moskvu, "smjesta doći". Za razliku od pipavog obraćanja Piku sada potpuno otvoreno ističe aspiracije za Gorkićevog naslednika. Postupak nominacije bio je veoma uprošćen: sve rivale u borbi za prvu partijsku violinu proglašava "Gorkićevim ljudima", Gorkića naziva čovekom koji je "do danas učinio najveće štete mojoj firmi", a o sebi ne troši reči.
- O sebi neću ništa govoriti ovog puta, radije neka govore drugi - piše on, ali, zlu ne trebalo, dodaje kako "nikad nije bio ničiji čovjek, nego samo firme", što će reći Partije.
Ni na ovo pismo ne stiže nikakav odgovor, pa leta 1938. Valter iz Pariza ponovo piše Dimitrovu. Javlja da je sredio da "socijaldemokratski listovi u Jugoslaviji ne smiju više napadati SSSR", a na kraju moli:
- Druže Dimitrove, molim te zauzmi se da bi se naše pitanje što prije riješilo. Ako nije potrebno da doputujem k tebi, onda te molim da mi dozvoliš da otputujem u zemlju.
Ni ovog puta nije bolje sreće: više od četiri meseca iz Moskve mu ne stiže ni sovjetska viza, ni bilo kakav odgovor na njegova mnoga pisma i telegrame. Titu to nije smetalo da se svom budućem biografu Dedijeru još maja 1938. u Beogradu predstavi kao "sekretar Centralnog komiteta". Uskoro je shvatio da od te prazne priče nema neke velike vajde, pa ga je sve više najedao crv sumnje. Zato leta 1938, gotovo u beznadežnoj situaciji, odlučuje da se osloni na svoje veze u specijalnim službama Staljinovog poretka. Jednog julskog dana 1938. u Parizu sreće sovjetskog obaveštajca Josipa Kopiniča, kome se jada da sa ovolikom neizvesnošću "ne može da živi". Želeo bi, kaže, najzad, da zna "na čemu je". Zato moli ovog svog prijatelja da pođe kod Dimitrova i "interveniše za tu vizu". Kopinič to prihvata i sa "200.000 franaka u džepu" kreće u Moskvu.

NAJZAD VIZA
KAD je stigao kod Dimitrova, generalni sekretar Kominterne mu objašnjava da "nije zapelo" kod njega, da on "ne izdaje sovjetske vize", već da to rade Rusi. Obećava da će kod Rusa "ponovo da interveniše", jer "neko na kraju krajeva, mora da se imenuje za rukovodioca Partije pa da vidimo je l to Valter ili neko drugi".
Shvatajući gde je problem, Titov emisar odlazi "kod tih Rusa". Neki mu usput savetuju da bi prvo trebalo da se sretne s nekim Andrejevom.
Kad se našao s Andrejevom, Kopinič mu je, kako je svedočio, "mnogo šta ispričao", a sagovornik mu je na sve to rekao: "Ništa, ništa, sve će se proveriti."
Tako je Tito avgusta 1938. dobio sovjetsku vizu i najzad krenuo u Moskvu, a čim se pojavio u sovjetskoj metropoli, Sovjeti su nagradili Kopiniča. Na predlog Andrejeva, "na naš račun", poslali su ga na lečenje i oporavak u jedan krimski sanatorijum.
(Nastaviće se)