Razvod zbog partije

 
POSLEDNjI slučaj, distanciranje od zagrebačkog komuniste Stjepana Cvijića, bio je za Valtera možda i najosetljiviji:
- Upoznao sam ga ovdje (u Moskvi) 1935. godine i moram priznati da sam se u njemu veoma prevario. O njemu sam imao dobro mišljenje. Mislio sam da se oslobodio frakcionaških ideja, da je odan KI i partiji. Mislim da sam pogrešio zato što nikada nisam neposredno radio s njim i nisam imao prilike da ga bolje upoznam.
Cvijić je u tom času već bio mrtav, jer je mesec i po dana ranije, 10. avgusta 1938, umro na sanitetskom odeljenju Lefortovskog zatvora u Moskvi „od tuberkuloze i opšte iscrpljenosti“. Neposredno pred hapšenje, Cvijić je zastupnicima Kominterne pismeno svedočio da je „Valter povezan sa našim pokretom u Hrvatskoj“ i da je „u osnovi čestit“, što se „mora uzeti u obzir i odvagati da li se može sačuvati za naš pokret“.
Pre potpisa, tačku na ovaj dokument Valter stavlja rečima:
- Ukoliko su potrebni podaci o nekome koga ovdje nisam pomenuo, molim da mi se to napomene.

Velika mrlja

Naslov ovog dokumenta „Moj odnos sa osobama koje su raskrinkane kao saboteri i neprijatelji naše partije“, Valter je sam napisao, rukom. Dvojica živih sa ovog njegovog spiska, dr Sima Marković, naučni saradnik Instituta za filozofiju Ruske akademije nauka, i Simo Miljuš, urednik Kominterninog lista „Strani radnik“, uskoro će biti izvedeni pred sud. Obojica će na osnovu nameštenih dokaza biti osuđeni na smrt i streljani nepunih sedam meseci pošto je Tito s prezirom pisao o Markoviću, a za Miljuša rekao da o njemu „ima loše utiske“.
Četiri dana posle distanciranja od sedmorice mrtvih i dvojice živih funkcionera KPJ, Tito se 27. septembra 1938. u Moskvi pismeno odriče i dveju svojih venčanih supruga, bivše, Pelagije Belousove, i tadašnje, Lucije Valter. Obe su već odavno bile u nemilosti NKVD-a.
Za prvu kaže da nema „materinska osjećanja“, da „mrzi i kvari“ njihovog sina Žarka, da je ona „za njega, Žarka, tuđinac“. O drugoj se raspisao, objašnjavajući potanko okolnosti njihovog upoznavanja:
- Bilo mi je veoma teško samom sa dječakom (Žarkom), jer sam radio u KI, a on je bio sam kod kuće i često je pravio izgrede u „Luksu“, tako da je iz uprave „Luksa“ neprekidno bilo žalbi na njega, i kad sam se upoznao sa drugom ženom, Lusi, predložio sam joj da pređe kod mene, jer sam se nadao da će mi ona pomoći da pazim na dječaka. Kad je prešla kod mene, a ja kasnije vidio da se ona lijepo ophodi prema njemu, saglasio sam se sa njenim prijedlogom i registrovali smo se u „Luksu“. To se desilo već u jesen 1936. godine, pred moj odlazak u zemlju po zadatku. To sam uradio jer se ona saglasila da dječaku postane druga majka i da se brine o njemu.
Kaže da je „mislio da je ona provjerena“, pošto je „bila ćerka bijednog radnika“ i „žena istaknutog političkog radnika njemačkog komsomola, koji je bio kažnjen sa 15 godina zatvora“, ali verovao joj je i zbog toga što su je nemački komunisti uputili na školovanje u Moskvu. Nekim šestim čulom on je, ipak, osetio da bi s njom mogao imati problema, pa je „više puta upozoravao da ne treba da ima nikakve veze sa emigrantima iz Njemačke“, ali kad je čuo da je uhapšena, prvo čega se setio bila je njegova karijera:
- Smatram da sam ovdje bio nedovoljno budan i da je to u mojoj partijskoj karijeri velika mrlja. Mislim da to mogu da iskoriste razni saboteri naše partije u borbi protiv mene...
Trka za partijsku funkciju mu je ovog puta preča od života njegove „male ljubljene Lusil“:
- To je činjenica koja može da me ometa u radu.

Lažna optužba

DOK je sve ovo o njima pisao, Pelagija je čamila u jednom moskovskom zatvoru, pa joj je Titova osuda još više zagorčala život, a Lucija Valter već je bila mrtva. Pod lažnom optužbom da je „nemački špijun“, u Moskvi je streljana krajem decembra 1937. Tito je nikad više nije pomenuo, a na molbu svog prvog muža, Ernsta Vabra, ministra državne kontrole Istočne Nemačke, Lucija je u Moskvi rehabilitovana početkom 1958.
Pelagija se posle razvoda sa Titom udala za fotografa Kominterne Petra Izmailoviča Raguljeva. Početkom rata uspela je da izađe iz logora, a 1944. sa Raguljevim je dobila ćerku Ninu. Nakon Titovog razlaza sa Staljinom 1948, ponovo je uhapšena i osuđena na deset godina zatvora. Posle Staljinove smrti, oslobođena je, ali joj je zabranjeno da živi u Moskvi. Do 1967. živela je i radila u gradu Istra u Moskovskoj oblasti. Pred njenu smrt posetio ju je sin Žarko, koji se tada prvi put sreo sa sestrom Ninom. Pelagija je umrla marta 1967, a urna joj je položena na Novdevičjem groblju u Moskvi.
Sudeći po onome što piše i govori, Tito krajem 1938. u Moskvi pristaje na sve samo da bi ga Kominterna postavila za mandatara novog CK KPJ. Ili da mu makar dozvoli da formira „privremeno rukovodstvo za tekuća pitanja u KPJ dok naše pitanje ne bude riješeno u Komunističkoj internacionali“.
Prihvata da promeni političku orijentaciju KPJ i da je totalno staljinizira, da iz nje najuri sve stvarne ili nabeđene antistaljiniste, da iz KPJ izbaci sve funkcionere KPJ koji su već bili pobijeni u Sovjetskom Savezu, čak i one koje su enkavedeovci samo osumnjičili. I da tako na delu potvrdi Staljinove reči da za komuniste biti u partiji ili isključen iz partije uistinu predstavlja pitanje života i smrti.
Bosovi Kominterne su sve to odobravali, ali mandat mu nikako nisu davali, jer ni Titovi protivnici nisu sedeli skrštenih ruku. Kamilo Horvatin ga je krajem 1937. i početkom 1938, neposredno pred svoje hapšenje, optuživao da ulepšava stanje u KPJ, da „daje sasvim lažnu sliku stanja u Partiji“, u jednom času i da je „faktički provokator“. Ivan Marić mu je lepio etiketu „Gorkićevog čoveka“, a bilo je optužbi i da je sredinom 1937. „skandalozno vodio osnivački kongres KP Hrvatske“, na kom je u ime hrvatskih komunista ponudio saradnju svim „pokretima i strankama koje se danas bore za slobodu hrvatskog naroda“, i to „po svim pitanjima“.

Detalje iz života Josipa Broza Tita, dosada nepoznate, prenosimo iz knjige “Tito, tajna veka” Pere Simića, štampane u izdanju Kompanije “Novosti” i “Službenog glasnika”. Knjiga se može kupiti na kioscima štampe u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori.
(Nastaviće se)