Djed rešio stvar

MA koliko bile ozbiljne, Tito je lako izašao na kraj sa ovim zamerkama. Horvatin je još sredinom marta te godine u Moskvi bio streljan, Marić je bitku protiv Tita vodio ne u Moskvi, već iz Pariza, a Tito je i dalje mogao računati i na pomoć Kopiniča i njegovih sovjetskih kolega, koji su mu i omogućili da dođe u Moskvu.
Zato je Tito bio toliko siguran u ishod ove maratonske bitke da je još početkom novembra 1938. jednoj svojoj pariskoj prijateljici pisao da je ”zdrav i zadovoljan kao nikad ranije”, a mesec dana kasnije svom mladom beogradskom sledbeniku Ivi Loli Ribaru je poručivao da za koji dan sledi ”konačno rješenje pitanja glavne uprave (CK) naše firme”. Ribar je taj ishod smatrao toliko nespornim da mu je desetak dana kasnije uzvratio:
- Drago mi je da je Djed - kako su Tito i njegovi saradnici nazivali Kominternu - povoljno rešio našu stvar. Sada zato drugovi požurite i čuda ćemo napraviti - poručivao je on Titu i Titovoj pariskoj mrtvoj straži, slovenačkom piscu Lovri Kuharu, poznatijem po pseudonimu Prežihov Voranc.
Preostalo je samo da ode na zvanični razgovor sa Dimitrovom i da nakrivi kapu. Umesto toga, pri susretu sa Dimitrovom Valtera je oblio hladan znoj.

Niste mandatar!

VEĆ u drugoj rečenici razgovora Dimitrov mu 30. decembra 1938. kaže:
- U vrhušci KPJ svi su frakcionaši, i Vi ste frakcionaš.
Pa još gore:
- Sada ne možemo da utvrđujemo partijsko rukovodstvo, nemamo dovoljno podataka za to.
Pa novo spuštanje na zemlju:
- Treba se konsultovati sa grupom drugova iz zemlje i formirati privremeno rukovodstvo od tri do pet ljudi... To treba drugovi u zemlji da odluče, a ta trojica ili petorica ljudi biće odgovorni pred Izvršnim komitetom KI. Oni će skupiti aktiv na konsultacije, zatim će sazvati savetovanje na kojem će biti određen sastav CK.
Do detalja mu je objasnio:
- Rukovodeću grupu ostaviti u sastavu: Đilas, Ranković, Kardelj, Miha Marinko, Franc Leskošek, Josip Kraš, Valter. Oni su odgovorni za rešavanje pitanja; trojica ili petorica pripremaće konferenciju i razjasniti liniju partije.
Pa otvoreno da ne može biti otvorenije:
- Izvršni komitet KI nema mnogo poverenja u Vas, a da biste zadobili poverenje IKKI morate se pokazati na delu i savesno sprovoditi naređenja IKKI.
Zatim:
- Vi se ne javljate kao centralni rukovodilac KPJ, već kao centar za vezu koji nas povezuje sa jugoslovenskim proletarijatom i jugoslovenskim društvenim radnicima.
Pa još jedanput:
- Ne postoji jedini i individualni rukovodilac partije, postoji grupa drugova u zemlji, u koju i Vi spadate, i Vaša je obaveza da zajedno sa njima razmatrate i zajedno sa njima odlučujete. Vi nemate prava da sami odlučujete...
I najveći šok:
- Vi niste mandatar, rukovodstvo unutar zemlje će donositi odluke...
Titovu ulogu Dimitrov je jasno odredio:
- Valter odlazi u zemlju, prenosi odluku (Kominterne), razmatra i određuje s drugovima - trojica ili petorica, zajedno s njima priprema konferenciju, sprovodi je i izlazi sa referatom.
Instruisao ga je i oko strategije i taktike partije:
- Govoriti o nacionalnom frontu u Jugoslaviji bilo bi nepravilno, budući da je Jugoslavija mnogonacionalna. Bolje je da se govori o narodno-demokratskom bloku.

”Crvena” Biblija

NA kraju mu je striktno odredio delokrug rada: Valteru se kao ”centru za vezu” i jednom od trojice ili petorice članova ”privremenog rukovodstva” daje ”rok tri meseca”, a na njegov zahtev da mu se daju i pare za rad partije Dimitrov je odgovorio:
- Ne bi bilo pravilno da se sve dobija iz Moskve.
Ma koliko bio neprijatan, Tito nije imao razloga da bude previše nezadovoljan ovim poslednjim odgovorom. Džepovi mu uopšte nisu bili prazni. Imao je brilijantski prsten sa opalom, nekoliko crvenih zvezda sa uralskim rubinima i krzno od polarne lisice. Sve ove dragocenosti ”i neke druge stvari koje su se mogle izneti”, kupio je u jednoj zlatarskoj radnji na Kuznjeckom mostu, u strogom centru Moskve. Platio ih je novcem dobijenim za prevod sa ruskog na hrvatski jezik ondašnje komunističke biblije, Historije SKP(b). Najdražu uspomenu iz Moskve, vredni prsten sa opalom, Tito će pet godina kasnije, 1943, izgubiti na Sutjesci, kad je bežao od Nemaca, ali u proleće 1945. Staljinova vlada mu je poklonila isti takav. Za njega je bio toliko vezan da ga je, prema rečima Dedijera, sa sobom poneo i u grob.
Ni one druge, još neugodnije reči, koje mu je Dimitrov saopštio, nisu Tita mogle baciti u očajanje. Za njega je bilo dovoljno da je ostao u igri i da mu je Dimitrov rekao da ”Izvršni komitet Kominterne nikada nije dao mandat” Ivanu Mariću, koji je sa Miletićem, kao svojom ikonom, mogao računati na podršku većine partijskih organizacija u Jugoslaviji.
Zadovoljilo ga je i to što Dimitrov nijednom rečju nije pomenuo Miletića koji je robijao u Sremskoj Mitrovici, ali pravi razlog za veliku brigu iznenada je došao sa druge strane. Osam dana posle Valterovog neprijatnog razgovora sa Dimitrovom, 7. januara 1939, sekretar Izvršnog komiteta Kominterne Dmitrij Manuiljski je generalnom sekretaru Kominterne pismeno sugerisao da odustane i od eventualne pomisli da Titu jednog dana poveri mandat za generalnog sekretara CKKPJ. Naprotiv, zbog njegove odgovornosti za ”neuspeh ekspedicije” jugoslovenskih dobrovoljaca u Španiju, u proleće 1937, predložio je da se Tito potpuno degradira. Da se ”ukloni sa odgovornih mesta u Jugoslovenskoj kompartiji” i uputi ”na niži položaj”.     

NEIZDRŽIVA SITUACIJA
DAN po završetku njegovog teškog razgovora sa Dimitrovom, prilike u KPJ i Titovu poziciju u partiji najrealnije je opisao njegov pariski izaslanik Lovro Kuhar. Po želji jedne Kominternine izvidnice u Parizu, on je 31. decembra 1938. napisao da Tito i njegovo ”privremeno rukovodstvo” tog časa ”nemaju nikakav autoritet”, da su ”politički prilično slabi, neiskusni”, da im ”nedostaje povjerenje u sopstvenu kompetenciju”, jer se ”već 18 mjeseci iz dana u dan čeka na ‘rješenje’ pitanja našeg rukovodstva”. KPJ je, kako je rekao, u ”organizacionom raspadanju”:
- Situacija je jednom riječju neizdrživa.
- Pošteni ljudi su se odvojili od nas.
(Nastaviće se)