Embargo i posle smrti

 POČETKOM 1939, kada je napustio Moskvu, Tito je bio siguran da je učvrstio svoju kandidaturu i da sad sve ponajviše zavisi od njega i njegove snalažljivosti. Preko Lenjingrada i Kopenhagena doleteo je do Pariza da još jedanput pripreti Mariću i Kusovcu, a početkom marta došao je u Ljubljanu i Zagreb, gde je započeo završne pripreme za ispunjavanje jednog od najvažnijih uslova za njegov izbor za novog "centralnog rukovodioca" KPJ.
U jednu dobro kamufliranu kuću na Bohinjskom jezeru u Sloveniji, pozvao je na prvi sastanak članove svog "privremenog rukovodstva za tekuća pitanja dok naše pitanje ne bude riješeno u KI". Kad su stigli svi koji su mogli doći, pored njega su se poređali crnogorski pisac Milovan Đilas, zagrebački radnik Josip Kraš, slovenački učitelj Edvard Kardelj, slovenački radnik Franc Leskošek i beogradski intelektualac Ivo Lola Ribar.
Zapisnik sa onoga što je usledilo predstavljao je jednu od najvećih tajni Titovog života. Misterija je bila toliko velika da je on mirne duše dozvolio da se u njegovim sabranim delima objavi netačan podatak i o datumu održavanja ove sednice i da se prećuti prva i najvažnija odluka koja je na njoj doneta, samo da taj dokument neko ne bi video svojim očima.

Brutalne ocene

EMBARGO je bio na snazi čak i godinama posle njegove smrti, a sad kad te zabrane, najzad, više nema, ta velika tajna može biti konačno dešifrovana. "Sjed...", kako piše u desnom gornjem uglu prve strane ovog zapisnika, počela je 19. marta 1939. Pored Titovog moskovskog i pseudonima petorice njegovih tek pristiglih saradnika, navedeni su i nadimci dvojice odsutnih Marka i Poldija, odnosno Aleksandra Rankovića i Mihe Marinka.
Prva i najvažnija tačka dnevnog reda ovako je formulisana: "Izveštaj Valtera o unutrašnjoj partijskoj krizi".
Prema onome što je potom zabeleženo, nije bilo nikakve neizvesnosti oko ishoda ovog višednevnog sastanka:
"Zaključci: Izveštaj primljen
Isključenje svih bivših rukovodećih, frakciskih i antipartiskih elemenata."
Uz zaključke je uneta i napomena:
- Dati formulacije u Golji, što je bila nova lozinka za oficijelni partijski list Proleter.
A u Golji, koji će se uskoro pojaviti, formulacije za one koji su isključeni iz KPJ bile su brutalne:
Ivan Marić, njegova supruga Margita i bračni par Labud i Kristina Kusovac, koji su podržavali i Miletićevu i Marićevu pretenziju da s Titom učestvuju u trci za glavnog Kominterninog poverenika za Jugoslaviju, izbačeni su iz KPJ zbog "razornog antipartiskog delovanja, grupašenja, pokušaja obnavljanja frakcijskih borbi u KPJ". Prišiveno im je i "unošenje zabune u redove partije i širenje lažnih glasina iz inostranstva" i "veze sa trockističkim i drugim sumnjivim elementima itd."
U drugu kategoriju grešnika strpani su Marićevi dalmatinski simpatizeri, koji su iz KPJ najureni kao "tuđi i antipartiski" i "tuđi i sumnjivi elementi", a spisak njihovog zastranjivanja bio je dugačak: "grupaški i antipartijski rad, tijesne veze sa trockistima i obaveštavanja istih o partijskim tajnama" i "nedisciplina, grupaštvo i nepokoravanje odlukama partije", koja, inače, više od godinu i po dana nije imala nikakvo rukovodstvo.

Varali partiju

GLAVNO mesto i na ovoj sednici i u formulacijama datim u Golji bilo je rezervisano za one jugoslovenske komuniste koji su u Sovjetskom Savezu već bili uhapšeni, a ogromna većina, na osnovu iskonstruisanih optužbi o njihovoj špijunaži, i osuđena i streljana. Od nekoliko stotina ovih nevinih ljudi, Valter i petorica njegovih asistenata poimenično pominju samo njih devetnaest, nazivajući ih "elementima koji su našoj partiji i radničkoj klasi nanijeli goleme štete u toku niza godina". Terete ih za sve: za "frakcijske i grupaške borbe, veze sa klasnim neprijateljima, varanje Komunističke internacionale", "destruktivni rad", "kočenje razvitka partije i obezglavljivanje pokreta radničke klase Jugoslavije", "pomaganje klasnom neprijatelju".
Na tom spisku bila su i šestorica od sedmorice vođa KPJ, koji su 23. septembra 1938. već bili mrtvi kada je Tito u Moskvi pisao dokument "Moj odnos prema osobama koje su raskrinkane kao saboteri i neprijatelji naše partije". Sedmi, Filip Filipović, nije pomenut samo zbog toga što je bio veoma popularan među jugoslovenskim komunistima, pa je bilo sasvim jasno da bi Tito time u Jugoslaviji mnogo više izgubio nego što bi u Moskvi dobio.
Na spisku devetnaestorice prokaženih našli su se i dr Sima Marković i Simo Miljuš, koji su bili živi i dok je Tito septembra 1938. u Moskvi objašnjavao svoj odnos prema "raskrinkanima", a bili su živi i kad je na Bohinjskom jezeru držao svoju "Sjed..." Obojica će u Moskvi biti streljani samo mesec dana pošto ih Tito, Kardelj, Đilas, Kraš, Leskošek i Ribar proglase "štetočinama" i izjure ih iz partije koju su Marković i Miljuš stvarali.
Iz KPJ su tom prilikom izbačena i još devetorica živih jugoslovenskih komunista koji su se tada nalazili u Staljinovoj "Zemlji Obećanoj". Bili su to: Vladimir Čopić, Vilhelm Horvaj, Adolf Vajs, Robert Valdgoni, Kosta Novaković, Jovan Mališić, Akif Šeremet, Janko Jovanović i Radomir Vujović. Sva devetorica su u trenutku anatemisanja i odstranjivanja iz KPJ bili u moskovskim zatvorima, i sva devetorica su streljana samo mesec dana posle isključenja iz KPJ.
Na ovoj "Sjed..." iz KPJ su najureni i svi drugi funkcioneri KPJ o kojima je Tito Jakuboviču, Špineru i drugim "kadrovicima" Kominterne i NKVD-a od 1935. davao "karakteristike", "mišljenja" i "podatke". Među njima je bio i Blagoje Parović, koji je pod nerazjašnjenim okolnostima poginuo u Španiji, Adolf Muk, koga su italijanski fašisti 1943. ubili u Boki kotorskoj i Karel Hudomalj, koga su nemački nacisti umorili u Mauthauzenu.
Sve dotadašnje i buduće žrtve staljinističkih pogroma, koje je upravo isključio iz KPJ, Tito je posle ovog sastanka nazvao jednim te istim imenom.
U pismu koje je preko svog pariskog izaslanika Lovre Kuhara poslao u Moskvu krstio ih je "onima koji su gore (u SSSR-u) sjeli".
Za neke od njih vezale su ga i neke lične uspomene. Recimo, Čopić mu je u jesen 1938. pomagao da sa ruskog na hrvatski jezik što bolje prevede istoriju Staljinove partije, a Vujović je Tita 1935, kad je došao na rad u Moskvu, primio u svoj stan broj 275 u Kominterninom hotelu "Luks", u kome su mesecima živeli zajedno.

SKLONjEN I MILETIĆ
NA bohinjskom većanju sa petoricom svojih istomišljenika, Tito zahteva da mu se s puta skloni i najpoznatiji jugoslovenski komunista i najveći konkurent Petko Miletić.
Za njega je pripremljen poseban arsenal optužbi.
To što se suprotstavljao samozvanom generalnom sekretaru nepostojećeg CK KPJ kvalifikovaće se Miletićevim "pokušajem da stvara frakcije u Partiji", a njegovo nepokoravanje Titu "nedisciplinom prema Partiji".
Miletićevo pravo i obaveza da učestvuje u rešavanju krize u KPJ etiketiraće se "unošenjem smutnje u partijske redove" i "neiskrenošću pred CK".
Najzad, iako je jugoslovenski sud Miletića osudio na sedam godina robije, Tito će svog takmaca optužiti da je tom istom sudu "izdao Partiju" i da je time što je dobio samo sedam godina tamnice " doveo u zabludi ne samo KP nego i čitavu radničku klasu"!
(Nastaviće se)