Jedino su njemu verovali

 KAD je Tito marta 1940, posle tromesečnog čekanja vesti da je NKVD u Moskvi uhapsio njegovog najčuvenijeg suparnika Petka Miletića, iz Istanbula ilegalno ušao u Jugoslaviju, imao je posla preko glave. Miletićevi ljudi nisu hteli ni da čuju da se njihov vođa više nikad neće vratiti u Jugoslaviju, a ni otklanjanje “slabosti i nedostataka u radu partije”, na koje mu je Kominterna ukazala, nije išlo glatko.
Tako se ispunjavanje poslednjih uslova Kominterne za organizovanje partijske konferencije i Titov izbor za novog generalnog sekretara CK oteglo kao gladna godina. Celo proleće i leto 1940. priprema teren za svoje “vjenčanje”, o kome je januara te godine maštao u jednom od pisama koje je iz Istanbula slao Josipu Kopiniču. Najviše vremena provodi u Zagrebu, odakle povremeno odlazi u Beograd, Split, Ljubljanu, Podgoricu i na Žabljak.
Kominterna ćuti sve do jeseni 1940, kada Tito odlučuje da u Moskvu, kao svog specijalnog izaslanika, pošalje beogradskog inženjera Nikolu Petrovića.
Petrović u višednevnim razgovorima ubeđuje prvake Kominterne da je Valter ispunio gotovo sve obaveze preuzete u Moskvi, ali dozvolu da Tito umesto konferencije organizuje partijski kongres ne uspeva da iskamči. Odluku o sazivanju konferencije KPJ, a ne kongresa, pisanu na nemačkom jeziku, parafirala su četvorica funkcionera Kominterne, Nemac Vilhelm Pik, Italijan Palmiro Toljati, Čeh Klement Gotvald i Dmitrij Manuiljski.

Kopinič kum

U OVOM dokumentu lideri Kominterne su “druga Valtera” prvi put oslovili kao “sekretara CK KP Jugoslavije”, pa je Tito bio na konju. Čim mu je inž. Petrović tajnim kanalima poručio da je Kominterna dala zeleno svetlo da održi centralnu partijsku konferenciju, Tito je pojurio svojim novim automobilom marke “ford” da što pre pronađe što skrovitije mesto za svoje “vjenčanje”. Prokrstario je pola Hrvatske i Slovenije dok mu za oko nije zapala jedna prostrana kuća u selu Dubravi kraj Zagreba, čiji je vlasnik bio profesor francuskog jezika Srećko Džamonja. Izvadio je pare iz džepa i zakupio je na šest meseci.
U Džamonjinoj dobro ušuškanoj kući učesnici “svadbe okupili su se 19. oktobra 1940. Ceremoniji zvanoj Peta zemaljska konferencija KPJ, uz stotinak delegata, prisustvovaće, i na Titovom “vjenčanju” ulogu kuma odigraće, sovjetski obaveštajac Josip Kopinič. Tito će ga na početku, ne otkrivajuću ni svoj ni njegov identitet, pozdraviti kao “druga Vazduha”, “našeg gosta” i “predstavnika Kominterne”, a Kopinič će mu otpozdraviti kao “drugu Valteru, generalnom sekretaru CK KPJ”. Time je sve bilo gotovo. Trnoviti uspon na vrh partijske piramide Tito će kasnije obeležiti dvema izjavama.
Prvu je dao svom biografu Dedijeru: - Ja nisam imao ambicija da preuzmem rukovodstvo Partije i nikada na to nisam mislio!
Drugu prijatelju Luju Adamiču: - Provjeravali su me u Moskvi na razne načine. Jedino su meni vjerovali.
Na najvažniju funkciju u životu Tito je, kao što se vidi, došao sistemom uslovljavanja koje mu je nametala Kominterna, a proveravanje su obavljale službe koje su se u Staljinovom režimu time i inače bavile. One su u njega imale poverenje još od 1935, a na kraju, kada je sve Titove partijske drugove “pojela magla”, on više nije imao pravih konkurenta.
Prema jednom neobjavljenom zapisu Ivana Karaivanova, Tito je još u jesen 1939. “doneo u Moskvu na prethodno odobrenje Kominterne materijale Pete konferencije KPJ”, a “doneo je na overu spisak članova i kandidata za CK partije”.

Veliki učitelj

U PRVOM govoru posle izbora za generalnog sekretara Tito je na zagrebačkoj konferenciji imao posebnu inspiraciju. Hitlerovu i Staljinovu okupaciju i deobu Poljske, izvršenu godinu dana ranije, nazvao je “srećom i blagostanjem dvjestamilijunske bratske zajednice naroda”, a Petka Miletića zloglasnim. Gorkića i sve druge funkcionere KPJ umorene u SSSR-u prozvao je “rukovodećim štetočinama”, koje su “danas raskrinkane i dobile su zasluženu kaznu”. A dobro je znao u kakvim su mukama umirali ti nevini ljudi, jer je u jesen 1938, neposredno posle hapšenja Vladimira Čopića, koji mu je pomagao u prevođenju Istorije SKP(b), za jednu noć osedeo zbog straha da i on “gore” ne “sjedne”.
Posle promovisanja Staljina za “našeg velikog učitelja i vođu”, Tito je na zagrebačkoj inauguraciji pomenuo i izdavačku delatnost njegovog “privremenog rukovodstva”: - Izdan je Sovjetski Ustav na tri jezika s oko 25.000 egzemplara, izdana je biografija druga Staljina na srpskom jeziku u 10.000 primjeraka, koja se sada štampa i na hrvatskom jeziku.
U diskusiji na konferenciji postavljeno je i pitanje šta će komunisti raditi ako Hitler i Musolini napadnu Jugoslaviju. Odgovor je bio: - Mi ćemo gledati da prvo oborimo jugoslovensku vladu i onda možemo braniti zemlju.
Jedan dalmatinski delegat tražio je da se kaže jasniji stav o odbrani Jugoslavije - “da li odmah oboriti vladu, a neprijatelj to iskoristi i zauzme zemlju”. Uz Titovu asistenciju, odgovorio je Kardelj: - Ne treba se upuštati u ako i ili, već postaviti principijelno.
Objasnio je i šta podrazumeva pod principijelnošću: - Bude li borba za odbranu Jugoslavije napredna - što ćemo oceniti - borićemo se i tući buržoaziju zato što se ne bori dovoljno dosledno.
Original Titovog izlaganja na ovom skupu pokazuje da je i on sČam tada bio svestan da Kominterna sve do ove konferencije nije kao novo rukovodstvo KPJ potvrdila nikakvo njegovo “privremeno rukovodstvo za tekuća pitanja”.
Kako je počela, Konferencija je tako i završila, u šiframa.
Kad je došao red da se bira novi CK, prvi posle raspuštanja Gorkićevog rukovodstva 1937, “drug Valter” je ustao i predložio njegov sastav, ali to je učinio tako da pri tom nije izgovorio nijedno pravo ime i prezime, čak ni partijske pseudonime predloženih kandidata, već je, kako je jedanput priznao, “iznosio samo poneke biografske podatke i izvjesne karakteristike njihovog partijskog rada i držanja”!
Zavrzlama je na kraju dobila i svoj logični epilog: ogromna većina učesnika konferencije nije znala ni ko je novi sekretar njihovog Centralnog komiteta, niti koga su oni, na predlog tog čoveka, “izabrali” u svoje novo centralno partijsko rukovodstvo.
Ta nepoznanica nikada neće biti odgonetnuta: ni Tito, ni njegovi najbliži saradnici ni do kraja njegovog života, ni do raspada Titove partije, nisu uspeli da utvrde ko je sve oktobra 1940. u Zagrebu “izabran” u njegov prvi Centralni komitet. Niti će taj ikada dešifrovani CK u narednih osam godina, sve do aprila 1948, održati ijednu svoju sednicu. Tako je Tito ne samo došao na vlast, već i više od tri godine vladao Jugoslavijom, bez ikakvih konsultacija sa svojim Centralnim komitetom.

SA ŠERPAMA PREKO LIVADE
PRE početka “svadbe” desio se jedan maler koji mu je mogao presesti. Da bi “svatovi” imali šta da jedu i piju, Tito i Kardelj su otišli u Zagreb, nakupovali nekoliko desetina šerpi, lonaca, tanjira, čaša i ostalog posuđa, strpali to u auto i pojurili prema Dubravi. Na putu su naleteli na lokalnog poštara koji se od siline udara, teško ranjen, našao na haubi. Očevici su se sjatili da utvrde krivca i presude mu, a Tito i Kardelj su brže bolje pokupili posuđe i pojurili preko livade. Spasao ih je vozač “forda” koji je preuzeo odgovornost za nesreću. Taman su taj problem rešili, a iskrsao je drugi. Tito je posumnjao u jednu Zagrepčanku da bi mogla policiji otkriti šta se dešava u njegovoj iznajmljenoj kući, ali rešenje je brzo našao: “Naredio sam Končaru da je smakne”.
(KRAJ)