Svađa vojvoda

Tradicionalna srpska nesloga ubrzo je izašla na videlo i pratila je, sve vreme, ustanike ulogorene oko niške varoši. Skoro sva okupljanja vojvoda i odbora, prolazila su u znaku žestokih svađa oko trasiranja jedinstvene vojne taktike. Sukob je, potom, tinjao oko obezbeđenja ratišta, te su u prvi plan izbijale lične sujete i netrpeljivosti...
Kad je Miloje stigao u kamenički logor i preuzeo komandu nastupio je još veći rascep među srpskim vojvodama. Ilija Ćosa i Milovan Kukić su pričali „da je po dolasku Milojevom pred Niš, držan ratni savet, da li da se odmah napadne Niš, pa se u tome vojvode nisu složile, i tako su ostali na svojim položajima, izašiljući po okolini manja krstareća odeljenja, koja su se gdešto sukobljavalja s Turcima i donosila plen. Ovo je u istini za Srbe izgubljena prilika (ocasion perdu). Da je ovde kojim slučajem bio Karađorđe, on bi svakako ovu vrlo zgodnu situaciju iskoristio. A izvesno ne bi bilo ni pogađanja među vojvodama.“
O sukobu starešina ustaničke vojske postoje mnogo pisanih dokumenata i usmenih svedočenja, ali i oprečnih mišljenja o tome ko je i kakav ratni plan iznosio.
Po svemu sudeći, sukob je počeo da tinja „još dok su sedeli u Deligradu. Kasnije u ratnom savetu odlučivalo se da li da se odmah na Niš udari živom snagom, ili da se pričeka još neko vreme. Postojala su dva mišljenja, jedno da se odmah udari na Niš, jer u njemu nije imalo dosta vojske, a šančevi su bili zabataljeni i strah oživeo među Turcima; drugo mišljenje bilo je protivno napadanju, pošto Turci imaju mnogo topova, pa će nam dosaditi. Iz ovoga se jasno vidi da su među starešinama izbile nesuglasice i svađe ne samo oko položaja glavnoga komandanta nego i oko načina rada - sem toga svađa je potekla i kad su počeli podizati šančeve“ - beleži početkom prošlog veka kapetan Lj. P. Ljubišić.
Vojvode su bile toliko zavađane da čak nisu mogli da se dogovore oko mesta i dinamike kopanja šančeva, a o tome ko će „na brdu Čegar da gradi šanac, inatili su se tri dana“!
Milovan Ristić u knjizi „Boj na Kamenici“ (1911) prenosi svedočenje Ilije Ćose koji ističe da su ustanici iskopali šest šančeva „od kojih prvi načinismo na Čegru s ove strane Nišave, u kom su Srbi izginuli i u njemu je bio vojvoda resavski Stevan Sinđelić a s njim se nalazio Đorđe Kragić, rodom iz Korica, okruga aleksinačkog, i Cvetko Popović iz Gornjeg Matejevca, naije niševačke“.
Drugi šanac je bio kopan na par kilometara južno od Gornjeg Matejevca, na mestu zvanom Ćopin grob i u njemu su bili smešteni ustanici Petra Dobrnjca i povremeno Hajduk Veljka, jer je Veljko često „boravio sa svojih 100 konjanika u Gornji Matejevci, da se tamo nađe gde bi nužno bilo“. Dok je levo krilo držao Petar Dobrnjac, desno je pripalo Iliji Barjaktareviću, i za njega je bio rezervisan treći šanac, više Matejevca, zapadno od sela Kamenice („odonud Kamenice“) - na mestu Popadika. Četvrti šanac bio je u Kamenici, u njemu je bio „glavni komandant cele ove srpske sile, s naiskim četama, komorom i džebanom“. Peti šanac bio je smešten iznad Kamenice, više crkve, odnosno kilometar istočno od Ravništa, ispod Temenog vrha i u njemu se smestio vojvoda mlavski Paulj Matejić.
Paulj Matejić sa 2.000 pešadinaca bio je ratna rezerva, a glavni mu je zadatak bio da, prema Bugarskoj, štiti leđa Miloju Petroviću, dok je „šesti šanac bio je Dolnji Matejevci u kom su se bili namestili Milojevi bećari“.
(Nastaviće se)