Fidel ne veruje u boga

KAD je preuzimao drugi predsednički mandat, u februaru 2007. godine, Ugo Čaves je prvi put preko svojih usana prevalio reč ”socijalizam”, što su posmatrači primili sa nedoumicom. Građani Venecuele su bili zbunjeni, a Amerikanci ogorčeni i zabrinuti.
Do tada, Čaves je govorio o reformama, o transformaciji ekonomskog i društvenog sistema zemlje, ali socijalizam nije pominjao, mada je taj pojam u Latinskoj Americi relativan i maltene poštapalica za sve one koji zagovaraju socijalne reforme. No, svejedno, u Vašingtonu su alergični na samo pominjanje te reči.
Treba se samo prisetiti slučaja Salvadora Aljendea u Čileu, koji je na početku sedamdesetih godina prošlog veka izabran za predsednika kao predvodnik Socijalističke stranke u toj zemlji. Njegov socijalizam, bilo je više nego očigledno, nije imao ama baš ničega zajedničkog sa socijalizmom koji je tada još postojao u Evropi, a takođe i sa onim što je Kastro ”gradio” na Kubi. Aljende je zapravo više bio socijaldemokrata nego socijalista.
Svejedno, za Vašington je i to bilo dovoljno da Aljendea uzmu na zub i spreče rađanje ”nove Kube” u Latinskoj Americi. Uz pomoć domaće oligarhije i vojnih zaverenika, a u režiji CIA, ne samo da su ga oborili nego su ga i ubili.

Poziv Obami

Da li je Čaves sa najavom svog ”socijalizma za 21. vek”, koji namerava da uvede u Venecueli, otišao korak dalje od Aljendea i korak bliže kubanskom vođi, to je pitanje koje muči američke analitičare, mada se oni slažu u zaključku da Čaves, koga su već nazvali ”mali Kastro”, može biti opasniji od kubanskog vođe. On je, ipak, oprezniji u uvođenju socijalizma, idu mu naruku prilike u Latinskoj Americi, koju je zahvatio talas levog nacionalizma, a takođe ima i naftu.
Čaves je svestan takvih američkih strahovanja. On se njih svakako pribojava, ali isto tako se izazivački postavlja prema pretnjama iz Vašingtona, opet u svom stilu, u kojem je više neobuzdane retorike nego ozbiljnih namera i procena.
Razočaran poprilično u prve poteze Baraka Obame, od kojeg je više očekivao, Čaves je u jednoj od emisija svog čuvenog programa ”Alo, predsedniče”, poslao Obami, koji se našao na udaru i domaćih konzervativnih krugova zato što njegova vlada uvodi ”socijalističke mere” u privredi, ovakvu poruku:
”Vidim da te u tvojoj zemlji nazivaju socijalistom zato što država interveniše da bi razrešila ekonomsku krizu. Pridruži se nama, gospodine Obama, da zajedno gradimo socijalizam! Nemamo drugog izbora, ni ti ni ja.”
U svojim ”đavolijama”, Čaves se nije zaustavio na tome da sa Obamom zajedno gradi socijalizam. ”To je i dobar način, dodao je on, da Amerika napusti svoj dosadašnji put kojim su je vodili Buš i njegovi prethodnici i na kojem je zemlja došla dotle da je ceo svet mrzi. Neko će reći da je to nemoguće. Nije. Ko bi pomislio osamdesetih godina prošlog veka da će nestati Sovjetski Savez, a nestao je, kao da ga nikada nije bilo.”

Kastro je drugo

U svakom slučaju, Amerika se pribojava Čavesa i njegovog socijalizma. Nije stvar u njegovoj otrovnoj retorici, nego i u onom šta čini i šta preduzima. Ima nečega sličnog u onome šta je radio Kastro na početku svoje revolucije i ovog šta preduzima Čaves, deleći zemlju seljacima, nacionalizujući velike firme, uključujući i one sa stranim kapitalom. Uz to, on je zbog bogatih izvora nafte moćan i uticajan na celom kontinentu. Koliko god da imaju rezervi prema njegovoj neobuzdanoj i zapaljujućoj retorici, njegove latinoameričke kolege ga uvažavaju i u dobroj meri podržavaju. To jeste opasno za američki prestiž i američku privilegovanu poziciju na zelenom kontinentu.
Pogotovo kada Čaves da i ovakvu izjavu: ”Ja ću sve svoje snage i svoj život staviti na oltar izgradnje socijalizma za 21. vek u mojoj zemlji.”
No, i Čaves nije bez osećaja pragmatizma. On ne bi hteo da se igra ”ruskog ruleta”, jer su moćne snage i spolja i iznutra, koje bi ga u takvim njegovim namerama rado zaustavile, pa čak i oborile. On zato, za svaki slučaj, daje i ovakvu ogradu:
”Moj socijalizam je hrišćanski. Ja Isusa Hrista smatram najvećim socijalistom. U Venecueli niko ne planira revoluciju.”
Interesantna je i ograda koju je Čaves izneo u razgovoru sa čuvenim američkim glumcem Šonom Penom, koji je bio njegov gost dva dana.
”Koja je razlika između vas i Kastra? - zapitao je Pen Čavesa.
”Ima ih više, odgovorio je venecuelanski predsednik. Kastro je komunista, ja nisam. Ja sam socijaldemokrata. Fidel je marksista-lenjinista, a ja nisam. I još nešto. Fidel je ateista, a ja nisam, ja verujem u Boga.”
Čaves je potom dodao i ove reči: ”Jednog dana sam razgovarao sa Kastrom o Bogu i Hristu. ”Ja sam hrišćanin, rekao sam mu. Ja verujem u Jevanđelje i Hrista.” On mi je rekao da on ne veruje. Jednostavno ne veruje. U više navrata sam Kastro mi je rekao da Venecuela nije Kuba i da ovo vreme nisu šezdesete godine kada se rađala kubanska revolucija.”
I da bi u tome bio do kraja jasan, Čaves je dodao i ove reči: ”Venecuela, svakako, želi da ima demokratski socijalizam. Kastro je bio moj uzor i moj učitelj. Ali, ne u ideologiji, nego u strategiji...”
U Vašingtonu se takve ograde primaju sa rezervom. I Kastro je na početku svoje revolucije govorio da Kuba nikada neće biti komunistička.

TVORAC BESTSELERA
NA govornicu UN, u jesen 2006. godine, Čaves se popeo sa knjigom Noama Čomskog ”Hegemonija: Amerika u potrazi za globalnom dominacijom”, u ruci.
”Čitajte ovu knjigu, poručio je on učesnicima generalne skupštine UN. Čitajte da saznate kakvog đavola imate u Beloj kući...”
”Čuo sam za to, rekao je Čomski sutradan novinarima. Ja ne bih upotrebio iste reči za Buša, ali bih voleo da upoznam tog čoveka.” Iz Karakasa, Čaves je odgovorio da bi rado dočekao Čomskog u Venecueli.
U naredna tri dana prodato je 10.000 primeraka knjige Čomskog.
Slično se desilo i sa knjigom ”Otvorene vene Latinske Amerike”, urugvajskog pisca Galeana, koju je Čaves poklonio Baraku Obami. Preko noći je postala bestseler.

PETRODOLARI I PRIJATELJI
U SVOJOJ kontinentalnoj diplomatiji, Čaves se oslanjao ne samo na svoju retoriku nego i na petrodolare, koji su se snagom matice Orinoka slivali u državnu kasu Venecuele. Računa se da je u prvih deset godina njegove vladavine Venecuela inkasirala oko 700 milijardi dolara od petroleja.
Domaći hroničari su izračunali da je u poslednjih pet-šest godina Čaves na ime pomoći prijateljskim režimima u Latinskoj Americi dao oko 30 milijardi dolara. Samo Kubi, dao je na ime pomoći u novcu i petroleju oko 14 milijardi dolara. Milijarde su otišle na pomoć prijateljskim levim režimima Eva Moralesa u Boliviji, Rafaela Koreje u Ekvadoru, a u nešto manjim iznosima Danijelu Ortegi u Nikaragvi i Kristini Kirsner u Argentini.
(Nastaviće se)