I despot i demokrata

 DOMAĆI hroničari su iskopali Čavesov dnevnik iz mladalačkih dana. Na jednom mestu u njemu mladi junoša, koji je već onda pohađao vojnu akademiju, zapisao je da bi “voleo da mu Bog jednog dana da priliku da on na svoja pleća preuzme odgovornost za sudbinu domovine”.
Da li je mladi Ugo Čaves već onda bio “zadojen i opsednut vlašću”, može da bude diskutabilno, ali ono što nije sporno i što niko ne dovodi u pitanje, to je da je tog čoveka, stamenog rasta i tvrdog karaktera, sasvim i demonski zahvatio sindrom vladanja zemljom i ljudima, što je bilo tako karakteristično za mnoge vladare u Latinskoj Americi.
Razlika je ipak u tome da Čaves pokušava da demokratski vlada Venecuelom, i da u tome uspeva, kombinujući na veoma vešt način lični autokratizam i demokratska pravila igre, koja su danas definitivno prevladala i na Zelenom kontinentu.

Retorika pali

Čaves jeste pokušavao da dođe na vlast i na drugačiji način, uz pomoć puča, isto kao što su i njega pokušavali da obore uz pomoć državnog udara, ali je za sve svoje radikalne reforme i ustavne promene, i za tri svoja ulaska u predsedničku palatu “Miraflores”, dobio ubedljivu većinu glasova, i to na izborima čiju slobodu i regularnost nisu dovodili u pitanje ni strani posmatrači.
Način na koji vlada zemljom i na koji se ophodi sa svojim saradnicma i sugrađanima, ipak, ima malo zajedničkog sa normama demokratske vladavine i pristojnog političkog ponašanja šefa države.
Luis Mikilena, ugledni venecuelanski političar (bivši ministar i senator), bio je više od deset godina “mecena”, savetnik i prijatelj Uga Čavesa.
“Bio je drugačiji pre nego ga je opila vlast”, kaže Mikilena, koji je i dalje prijatelj Čavesa, ali nije više u njegovim strukturama vlasti.“ Znali smo tako nas dvojica da sednemo noću i da sanjarimo o tome da li će se Venecuela osloboditi neviđene korupcije i ljudske bede. Ne znam da li on sada ima vremena da o tome sanja, ali bar priča.”
“Ja više nisam u stanju da definišem i procenim tog čoveka”, nastavlja Mikilena u razgovoru sa jednim američkim novinarem. “Ali, mogu da ga opišem. On je jako impulsivan, temperamentan do zapaljivosti. Inače, rekao bih da je čovek skromnog intelekta, mada i to treba uzeti sa rezervama. On je čovek instinkta. On je lukav, ume da čeka i koliko god da je temperamentan, ne izdaje ga strpljenje.”
Mikilena, kao i mnogi Čavesovi savremenici i saputnici, zapazili su da je okružen ljudima koji mu povlađuju, da se okružio svitom u kojoj niko ne sme da mu protivureči, da je u stanju da nekom od svojih važnih saradnika kaže iz čista mira: “Neću da te moje oči ovde ikada više vide...”
Taj njegov karakter neukorotive retorike, eksplozivnosti i nepredvidivosti, najviše dolazi do izražaja u njegovoj televizijskoj emisiji “Alo, predsedniče”, koju vodi već desetak godina i koja svakog vikenda traje od pet do osam sati. U toj emisiji on “razgovara “ sa narodom, rešava tekuće probleme, zove telefonom Fidela Kastra da ga pita kako mu je, najavljuje zakone, smenjuje ministre, “šamara” Džordža Buša i neke latinoameričke političare koji su mu se zamerili.
Ugo Čaves, kako ga opisuju njegovi saradnici, živi i vlada u haosu. On nema radnog vremena, ne predsedava vladom, niko ne zna kada će doći i kada će otići. Improvizuje i preseca bez papira i konsultacija. Prema svojim ministrima se ponaša kao despot. Pozove ponekada nekog od njih da mu iznese neku “briljantnu ideju”, a posle zaboravi na nju. Postoje i retke prilike kada prizna da je “pogrešio”, ali ne teba se zavaravati - za nekoliko dana će učiniti istu grešku.

Čovek haosa

On je u tom svom nepredvidivom načinu vladanja i kadrovskog tumbanja, u prvih pet godina, promenio 80 ministara!
No, u svemu šta radi i kako se ponaša, Čaves je najdosledniji u jednoj za njega bitnoj stvari: veza sa narodom, sa masama. Za sve šta radi i šta planira, bez obzira na njegov haos, on uporište traži u javnosti.
“On jednostavno”, kaže venecuelanski pisac Alberto Barera, “ima enormnu potrebu da ga ljudi vole, da ga slušaju, da čekaju šta će da kaže. On prosto ne podnosi da ćuti. Njegovo najomiljenije i najjače oružje su reči: zapaljive, odsečne, brze, ubojite.”
Svi se slažu da je Čaves briljantan govornik. Ali za to mu je potrebna arena. On ne voli da govori u zatvorenom prostoru, pred malo ljudi. On traži masu i sa njom na volšeban način uspostavlja kontakt. On ume da kaže ono šta ljudi osećaju, šta misle i šta vole da čuju. A kada oseti puls mase, kad ga ponesu aplauzi i poklici, onda nema kočnica. Reči lete kao iz rafala, odsečne i sve agresivnije, ali i prijemčivije za one koji ga slušaju i koji će sutra glasati za njega.
“U svakom slučaju, ne potcenjujte Uga Čavesa”, rekao bi Mikilena. “On i kada eksplodira, to nije ni malo slučajno.”

NISU GA SMENILI
Posle neuspelog puča 2002. godine, kada je Čaves bio uklonjen iz palate “Miraflores” na dva dana, on je u avgustu te iste godine, na zahteve opozicije i sve izraženije polarizacije političkih snaga u zemlji, prihvatio zahtev da narod odluči da li će biti smenjen, ili će nastaviti da vlada.
Po slovu ustava, Čaves je mogao biti smenjen ako za to glasa većina Venecuelanaca, ali pod uslovom da ih bude više od onih koji su na redovnim izborima glasali za njega. Njegovi protivnici nisu uspeli ni u jednom ni drugom. Čaves je na referendumu dobio skoro 60 odsto glasova, dok je za njegovu smenu glasalo svega 40 odsto. I dobio je dva miliona glasova više nego na redovnim izborima.

ZAŠTO GA NAPADAJU
U odbranu Uga Čavesa, koji je kao retko koji državnik izložen napadima spolja i iznutra, ustao je glavni urednik “Mond diplomatika” Ignasio Ramone.
“Uplašili su ga se”, piše Ramone. “On predvodi ‘novu levicu’ na Zelenom kontinentu, levicu koja bi mogla da pokaže da neoliberalizam ima alternativu, a obespravljene i osiromašene mase šansu za emancipaciju. Takvu šansu on je pružio za onih pet miliona marginalizovanih Venecuelanaca, podelio je pet miliona hektara zemlje bezemljašima, vratio je zemlji moćnu firmu ‘Petroleos venezuelanos’, nacionalizovao izvorišta nafte na Orinoku, povratio je dignitet Venecuele na svetskoj sceni.”

PROBUDIO SAD
O Čavesu je do sada svašta rečeno i napisano. Jedni kažu da je “novi Fidel Kastro”, da je “glasnik” probuđene Latinske Amerike. Drugi kažu da je “kamuflirani Pinoče”, da ima nastupe ludila, da je “kaudiljo” u novom, demokratskom izdanju.
Njegov zemljak Manel Kabaljero kaže da je on više “vojni populista”, nego “čovek levice”. A onda dodaje: “Čaves nije komunista, nije ni kapitalista, ni musliman, ni hrišćanin, ali će biti sve to ako mu to garantuje da će ostati na vlasti do 2021. godine.”
Kraj