Sekao pogledom

SRPSKI vlastelin Ljutica Bogdan, snažan i srdit, oštar i prek, silovit i nepopustljiv, durljiv i nabrecit, pršljiv i nabusit, vojvoda cara Stefana Dušana, koji se proslavio drugovanjem s Markom Kraljevićem i ostao upamćen po udaji sestre, prodaji ljube i zmiji mladoženji, zarekao se da se neće oženiti drugom već belom vilom.
Ljuti srpski junak Bogdan Ljutica, koji se brzo ljuti i brže razljuti, čvrst kao kamen, žustar i vatren, ali i razdražljiv i zlovoljan, uskošen i lakosrd, penjući se uz planinu, ostavio je iza sebe ljute krševe i golet na kome je samo kamen ljutac i banuo u krasan zeleni predeo sa modrim jezerom u središtu. Kad je spazio lepotu morao je zastanuti. Delija koji može koga ljuto opaliti pogledom od koga se zemlja ugiba, koji opasno seče i sigurno pogađa, razrogačio je oči pred prizorom.
Pesma kaže ovako: „Vjetra nema, a planina jeknu, /Zelene se povijaju jele, /Vrhovi im u tle udaraju...“ Kad to, vila bjela na jezero dolazi. „Ona mlada skoči u jezero, /Pa se vila u jezeru kupa.“ A kad se kupa svakako skida krila i okrilje.
Vešti junak neženjeni, inače preke naravi i prgav, bespoštedan u boju i ubojit, neće odoleti lepoti devojačkoj, skladnoj i sjajnoj vili koja po jezeru brodi. Bez razmišljanja će joj ukrasti krila i okrilje i uzeti je za ženu. Oženiće se dakle vilom brodaricom, „bijelom iz planine vilom, /Iz jezera više Kolašina,“ baš kako je želeo.
Dva sina je sa njome izrodio, Straila i Nenada.
Vila kao vila, stara čekalica, ugrabila je međutim priliku i domogla se svoga okrilja. Kad je stala bežati spazio ju je Bogdan. Čvrsti i nesalomljivi, žilavi, veliki i jaki junak, razjario se i ražestio, namah pobesneo i postao opasan. Uzeo je oružje u ruke i stao ženu streljati „od zlata strijelom,“ iz desnice ruke. Od nevolje goleme i žalosti, neprecizno je ciljao i ubio sina Nenada. U vile je srce meko, od tuge je i sama presvisnula.
Od negda srećne porodice po narodnim pesmama nastavila je da se vije samo sen Ljutice Bogdana.

VODENIČAR U RAJU
LakŠe je raditi u vodenici nego u njivi. Shvatio je to brzo mlađani delija pa je izmolio oca da mu da da obavlja taj posao. Radio je on tako, časno i pošteno se znojeći, sve do jedne noći kad ga opaziše vile da je lep i sposoban. Podignu ga onda i odnesu na svoje stanište. A tamo - kao u raju. „Čim bude oko pola noći, eto ti one.“ Provedu se s njime, ujutru ga vrate. Zadovoljan on, zadovoljne one.
I tako svake noći. Oko ponoći ga uzmu i u zoru vrate. „Svaku drugu noć s njim legne druga vila. To se sve unapred znalo. Ovamo kad pođu iz vodenice, one zasiplju mlivo da ima da se melje do pred zoru, dok se ne vrnu.“ Tamo ga i nahrane i napoje kao cara.
Išlo je to tako dok je išlo. Niko se nije žalio. A i što bi? Nikome nije smetalo. E onda dođe vreme da prekine s njima. Treba da se ženi. O tome vilama ćuti, kao što je svima o vilama ćutao. Tek jedno veče pošalje oca da ga zameni. Tu noć se vile iznenade i rasrde. Nisu se nadale starcu u vodenici. Shvate prevaru i ovog, ni krivog ni dužnog, čoveka raskomadaju.
Mladić tako više nije smeo odlaziti da melje. Dugo je razlog bio tajna. Od ove smrti i drugi su se uplašili. Vodenica je na kraju stala. Vreme ju je na svoj zub uzelo, a vile su se preselile u drugu priču.
Nastaviće se