Strela je odapeta

 Opisujući napetu atmosferu i zaoštrene međunacionalne odnose u rodnom Kozarcu uoči izbijanja oružanih sukoba u BiH, Dušan Tadić u svom haškom dnevniku, iz koga “Novosti” ekskluzivno objavljuju najinteresantnije delove, kaže:
- Provokacije na nacionalističkoj osnovi bile su sve češće i grublje. Moglo se to videti na svakom koraku, pa i u mom kafiću “Nipon”, koji je za kratko vreme postao stecište mladih u Kozarcu. Ja sam u ovaj lokal uložio sve što sam imao. Lepo uređen enterijer, moderna pop muzika, emitovana preko video -kaseta, privlačila je mladi svet. Najviše je bilo Muslimana. Nije ni čudo. Kozarac je tada imao oko 10.000 stanovnika od kojih su 98 odsto bili Muslimani.
Što zbog posla, što zbog porodičnog vaspitanja (moj otac je bio partizan), što zbog sportskog ugleda (godinama sam vodio ovdašnji karate klub), gledao sam da se u mom kafiću mladi lepo zabavljaju, a da političke i verske rasprave ostave za neko drugo vreme i da ih vode na nekom drugom mestu. Tako je to trajalo sve do 5. avgusta 1990. godine, kada sam primio prvo preteće pismo.

Noćna mora

Potpisala ga je organizacija “Mladi Muslimani Kozarca”. U pismu se kaže:
“Dušane Tadiću, ako želiš dobro sebi i svojoj porodici, prodaj kuću i iseli se iz Kozarca u roku od tri meseca. Kozarac mora biti čist od Vlaha. Bolje je da vas ne koljemo. To se posebno odnosi na tebe kao četnika nacionalistu. Ukoliko se ne iseliš, kuću ćemo ti zapaliti, a tebe i decu ubiti. Nemaš šansu da preživiš. Od tebe polazi džihad (sveti rat). Čekali smo, više ne možemo da čekamo... Kozarac mora biti čisto muslimanski grad. Džihad je dužnost vernika - post, odlazak na hadž, propisi pranja. Ali najvažnije je - uništenje nevernika Vlaha do istrebljenja.”
Pretnje “Mladih Muslimana Kozarca” shvatio sam ozbiljno. Strela je odapeta i hita ka svome cilju. Razmišljao sam šta da radim ako oni pokušaju da ostvare svoj naum. Moja kuća nalazila se u centru Kozarca. Svuda okolo živeli su komšije Muslimani. U slučaju napada, bilo bi vrlo teško sačuvati živu glavu i izvući porodicu na sigurno. Bile su to prave noćne more.
Vrlo brzo osetio sam praktične posledice pretećeg pisma. Usledio je nagli bojkot moga kafića. Dojučerašnji redovni gosti počeli su da izbegavaju “Nipon”. Od nekih prijatelja saznao sam da smo ja, moja porodica i moj lokal česta tema na sastancima članova Alijine stranke. Doživljavali su nas kao neki srpski bastion u srcu Kozarca koji, po svaku cenu, mora biti uklonjen. Promet u mom lokalu idućih dana toliko je opao da sam morao drastično smanjiti personal. Ono malo gostiju mogao sam i sam da opslužim.
Incident koji se dogodio jedne zimske večeri 1992, nije slutio na dobro. Te noći, u mom lokalu bilo je desetak gostiju. Sedeli su za stolovima postavljenim pored širokog staklenog zida i posmatrali prolaznike u najprometnijoj ulici u Kozarcu. Društvo je bilo “nacionalno šareno” i dobro raspoloženo. U jednom trenutku moj komšija Musliman Balić i Srpkinja Ana zaplesali su uz muziku sa video-linka. Njihova igra je prosto plenila. Već je bila poodmakla noć kad je u kafić banuo meni nepoznat čovek. Bio je dobro pri piću. Obratio mi se vrlo arogantno: “Rekli su mi da si ti taj koji ne točiš piće Muslimanima. Pa, eto ja došao da proverim da li je to istina. Deder, sipaj mi konjak!”
Nalio sam mu čašu konjaka i rekao: “Sad vidiš da ti oni, koji su te poslali, nisu rekli istinu. Ako se okreneš oko sebe videćeš da je ovde večeras više Muslimana nego Srba.”
Neobični gost je naiskap salio konjak u grlo, zateturao se i čašu tresnuo o pod: “Još jednu!”, rekao je gledajući me drsko u oči. “A ti si, kažu, onaj koji ne daš Muslimanima da piju u tvom lokalu? Da vidim hoćeš li i meni to zadovoljstvo da uskratiš. Eto, došao sam u inat da ovde pijem. Sipaj još jednu!”
Odlučio sam da prekinem ovaj dijalog. Bojao sam se incidenta. Kazao sam pijancu: “E, sad je dosta!” Nisam želeo da pokvari dobro raspoloženje mojih gostiju.
Klateći se na barskoj stolici, kabadahija je rekao: “U redu, ali ja nikada nikome ništa ne plaćam. Neka ti plate oni iz kafane ’Crvena ruža’. Oni su me ovamo i poslali”, dodao je i izašao napolje.
Nekoliko trenutaka kasnije veliki stakleni zid moga kafića bio je razbijen. Neko je dva puta snažno udario u staklo, a zatim krenuo niz ulicu prekrivenu tek napadalim snegom.
Istrčao sam napolje i pojurio za napadačem. Kada sam ga stigao, video sam da je to isti onaj čovek koji me je malopre provocirao u lokalu. Zgrabio sam ga i dovukao u kafić. Bio je isečen na više mesta. Oko nas su ležali komadi razbijenog stakla na kojima su se videli tragovi krvi. Zamolio sam komšiju Balića da povređenom ukaže pomoć. Uplašio sam se da će iskrvariti i umreti u mom lokalu. Samo mi je još to trebalo.
Iste večeri provokator je prebačen u prijedorsku bolnicu gde mu je ukazana potrebna lekarska pomoć. Čim je izašao iz bolnice on je lansirao sledeću priču: “Tadić me je, uz pomoć nekoliko četnika, na silu ugurao u svoj lokal i onda su na mojim rukama i telu ispisali krstove i druge srpske oznake.”

Opasne glasine

Njegova priča počela je kao bauk da kruži Potkozarjem. Išla je od usta do usta, od čoveka do čoveka, dok nije prihvaćena kao potpuna istina. Džabe sam ja pokušavao da te glasine demantujem. Uzalud sam se pozivao na goste koji su bili očevici događaja. Strela je odapeta i hitala ka svome cilju. Broj gostiju u mom kafiću drastično je opao. Organizacija “Mladi Muslimani Kozarca” zapretila je odmazdom svakome onome ko navrati u “Nipon”. Našao sam se u potpunoj izolaciji. Iz Kozarca me je trebalo isterati milim ili silom. To je bio muslimanski projekat etničkog čišćenja ovog prostora.
U Kozarcu su znali da sam bio jedan od prvih članova SDS u Prijedoru. Nikada nisam krio da sam jedan od organizatora plebiscita na kome se srpski narod u BiH izjasnio za opstanak u zajedničkoj državi sa Srbijom. Bio sam svestan da ću zbog toga biti izložen osudi članova SDA, ali nisam očekivao da će me žitelji Kozarca, moje komšije, poznanici i prijatelji, gotovo listom označiti kao glavnog krivca za izbijanje rata u BiH i stvaranje logora u Omarskoj, Keratermu i Trnopolju.
(Nastaviće se)