Metak me promašio

 REPORTAŽA nemačke televizije o logoru Omarska u kojoj je novinarka Monika Gras, veštom montažom, a uz pomoć Dušana Jankovića, šefa prijedorske policije, umontirala tajno snimljene snimke na kojima se vidi kako ja koračam pustim i razrušenim Kozarcem, imala je veliki odjek u svetu. Bila je to prva, ali velika opomena da se oko mene plete opasna mreža. Neće proći dugo, a ja ću se u to vrlo konkretno uveriti.
Dušan Janković je u julu 1993. na tajnom sastanku naredio jednom od svojih najpouzdanijih ljudi da me hitno ukloni iz javnog života Prijedora. S tim čovekom kasnije ću se, oči u oči, sresti u sudnici Haškog tribunala. Bio je zaštićeni svedok. On je pred sudijama detaljno opisao sve okolnosti u vezi tog slučaja. Rekao je da je dobio da izvrši taj zadatak, ali ga je odbio. Janković, međutim, nije hteo da odustane od svog nauma. Angažovao je drugog ubicu. Bio je to neki rezervista rodom iz Kladuše. Imao je nadimak Rapa.
Bio je 15. avgust 1993. Vraćao sam se iz Kozarca, gde sam obavljao dužnost sekretara Mesne zajednice, u Prijedor. Zastao sam pred jednom benzinskom pumpom. Ušao u obližnji kafić i za šankom zatekao moje dugogodišnje poznanike Dragu Vidovića i Gorana Borovnicu. Obojica su bili dobrovoljci na ratištu u Hrvatskoj. Obojica aktivno učestvovali i u napadu na Kozarac. Borovnica se kasnije priključio prijedorskim policijskim snagama.
Bila je velika vrućina. U kafiću je tog poslepodneva bilo mnogo ljudi koji su žeđ gasili hladnim pićem. Popili smo po koju i nas trojica. U neko doba otišao sam do toaleta koji se nalazio izvan kafića. Kad sam izašao napolje, ispred mene se isprečio čovek u maskirnoj uniformi sa uperinom automatskom puškom: "Sad si moj!" - dreknuo je. Reagovao sam instinktivno. Dlanom desne ruke udario sam sa bočne strane cev "kalašnjikova". Istovremeno je odjeknuo pucanj. Metak me je promašio i zario se u vrata toaleta.

Grčevita borba

Levom rukom ščepao sam napadača i snažnim udarcem desne ruke pogodio ga u lice. Bio je izbačen iz ravnoteže, ali je i dalje čvrsto držao pušku. Počeli smo grčevito da se otimamo oko "kalašnjikova". Pali smo na vreo asfalt. Uspeo sam da mu sednem na stomak. Jednom rukom pritiskao sam pušku prema asfaltu, a drugom izvukao moj pištolj. "Pusti pušku! Ubiću te!" - viknuo sam i cev pištolja gurnuo mu u širom otvorena usta. On, međutim, nije popuštao. Samo je kolutao očima i glavu pomerao levo-desno.
Oko nas se okupilo mnogo ljudi. Svi su nešto vikali. Kroz tu galamu probio se glas Gorana Borovnice: "Nemoj Dule, pusti ga!" Borovnica se zatim proderao na napadača: "Predaj oružje, sunce ti kalaisano!" Atentator ga je poslušao. Pustio je automatsku pušku, podigao se i dao u munjevit beg.
Rapa je bio uhapšen. Odveli su ga u Banjaluku, u vojni zatvor "Mali logor". Nakon dva-tri dana pustili su ga. Pitao sam vojnog tužioca: "Zašto ste ga pustili?" "Nema dokaza", rekao je tužilac. "Kako nema? Pa toliko ljudi je videlo da je pokušao da me ubije". "Možeš podneti privatnu tužbu, ali ne dok traje rat", kazao je tužilac. "Mi, dok traje rat, nemamo vojnika za bacanje".
Rapa je kasnije pričao da su naredbodavci moje likvidacije planirali da moje mrtvo telo, uz najviše vojne počasti, sahrane u Kozarcu i da se nad rakom kaže da su me ubile balije. Trebalo je, eto, i mrtav da uterujem strah u kosti Muslimanima.
Posle incidenta kod benzinske pumpe jedan pripadnik Vojne bezbednosti u Prijedoru upozorio me je da mi uveliko rade o glavi. Rekao je ko i zašto. Ja sam to, konačno, ozbiljno shvatio. Majku, suprugu i dvoje dece poslao sam u Minhen kod brata Mladena, koji je tamo živeo i radio. A ja sam se sklonio od očiju mojih progonitelja. Prijedorska tajna policija pokušala je da mi uđe u trag, ali nije uspela.
Kad sam čuo da je Goran Borovnica uhapšen i zatvoren u Banjaluci, sve mi je bilo jasno. Otišao sam u Beograd, a odatle, posle tri meseca, u Nemačku, gde je već bila moja porodica. U Nemačku sam stigao sa karate reprezentacijom Jugoslavije čiji su sponzori bili braća Nicović.
Karate sam zavoleo od malih nogu. Sa osam godina počeo sam da učim ovu plemenitu veštinu. Imam majstorsko zvanje - crni pojas treći dan. Suština karatea je stvaranje moći samokontrole. Karatetu sam mnogo dao, ali mi je i mnogo uzvratio. U dugim godinama robije stalno sam trenirao. Nije prošao dan, a da u ćeliji nisam po nekoliko sati vežbao. Karate mi je pomogao da me rešetke ne slome. On mi je dao snage da ostanem psihički i fizički zdrav. A bilo je tako teških trenutaka. Više puta pomišljao sam na na samoubistvo. Jedanput sam u ćeliji okačio kaiš i krenuo da ga omotam oko vrata.

Kobna greška

Kažu da sam odlaskom u Nemačku napravio kobnu grešku. Ali ja tada nisam tako razmišljao. Verovao sam da idem u demokratsku zemlju u kojoj vlada zakona. Da sam zaista bio zločinac kakvim me je predstavio haški tužilac zar bih išao mečki na rupu. Pa ja tad nisam bio ni na kakvoj haškoj listi optuženika.
U Minhenu sam, pre izbijanja rata u BiH, boravio više puta. Dolazio sam ovde kao sportista. Poznavao sam mnogo naših zemljaka koji su u ovom gradu zarađivali koru hleba. Sreo sam ovde i ljude koji nešto znače u evropskom karateu.
Sad je, međutim, sve izgledalo drugačije. Moju radost zbog susreta sa porodicom ubrzo su prekrili tamni oblaci. Zao glas o meni ovde je već stigao. Muslimanske i hrvatske izbeglice iz Potkozarja organizovano su preko TV i štampe lansirale priču o zlodelima u kojima sam ja bio kolovođa. Ta propaganda grmela je svakog dana. Na vatru te laži ulje je, nažalost, dolio i moj brat Mladen. On se našim ljudima hvalisao kako sam ja nekakav bauk za Muslimane. Dokle je išla njegova neprimišljenost govori i to da je na zidu svoga lokala u Minhenu okačio ogromnu sliku našeg starijeg brata Ljubomira u uniformi srpskog vojnika i sa "kalašnjikovom" u ruci.
Pokušao sam da nađem neki posao. Radio sam u lokalnu mog brata kao konobar i povremeno vodio treninge u jednom karate klubu. Ali obruč se nemilosrdno stezao. Svakog dana mogao sam očekivati da mi na vrata zakuca nemačka policija i stavi lisice na ruke.
Kad ti se na glavu obruši sve ono što se obrušilo na moju, i kad ti se ispod nogu izmiče tlo, onda pokušavaš da tražiš svaki mogući oslonac. U tim teškim trenucima sećao sam se Muslimana kojima sam pomogao da u vreme rata bezbedno napuste prijedorsko područje. Pitao sam se gde su ti ljudi i da li me se još sećaju.
Spomenuću samo jedan slučaj. U uniformi saobraćajnog policajca otpratio sam na prijedorsku železničku stanicu Elvisa Ključanina, njegovog brata sa suprugom i bebom od nekoliko meseci i njihovu majku i baku. Ključanin me je zamolio da to učinim. Nikad taj trenutak neću zaboraviti. Došli smo do voza i ja kažem: "E, sad da se pozdravimo", a Elvis veli: "Molim te, Dule, uđi s nama u vagon, bićemo sigurniji". Poslušao sam ga. Izašao sam iz voza tek kad su točkovi zakloparali.
(Nastaviće se)