Teško do svedoka

 ĆELIJA broj 111 u zatvoru u Sheveningenu, u kojoj ću provesti mnogo teških dana i noći, nije, svojim uskim prostorom, omogućavala nikakvu fizičku aktivnost zatvorenika. Zbog toga sam bio vrlo razočaran. Ono što me je, međutim, obradovalo, bilo je kupatilo. Ćelija 111 imala je pristojan toalet i sada sam imao mogućnost da održavam ličnu higijenu na najbolji način.
Za mene su rekli da sam bio “zamorče” Haškog suda. To je tačno. U zgradi pritvorske jedinice UN u Sheveningenu vrlo dugo bio sam jedini stanar. Od 12. februara 1994. nalazio sam se u totalnoj izolaciji. To sam vrlo teško podnosio. Obratio sam se upravniku Pritvorske jedinice Šveđaninu Andersenu da mi dozvoli da u ćeliju unesem neke lične stvari koje su mi prilikom hapšenja oduzete. Želeo sam, recimo, da dobijem tranzistor kako bih mogao da slušam vesti iz Srbije. Upravnik Andersen mi je odgovorio da on nije za to nadležan i da se obratim sekretaru Haškog suda. Postupio sam po predlogu i dobio sledeći odgovor:
“Što se tiče upotrebe nekih vaših ličnih stvari, koje su trenutno u posedu osoblja Pritvorske jedinice, ne mogu vam iz bezbednosnih razloga dozvoliti da u ćeliji koristite tranzistor sa osam baterija. Možete, međutim, koristiti radio aparat koji je montiran u vašoj ćeliji. Obaveštavam vas da možete unajmiti TV aparat uz prethodnu dozvolu upravnika Pritvorske jedinice. Isto tako iz bezbednosnih razloga ne možete koristiti vaš češalj, ali možete od upravnika tražiti da vam da četku ili češalj koji odgovara bezbednosnim standardima.
Možemo vam vratiti vašu neskafe koju ste tražili ali pakovanu u maloj plastičnoj kesici, jer staklene nisu dozvoljene. Budući da se pakovanja vaših bombona i vitamina ne mogu proveriti, ne možemo vam ih vratiti. Možemo vam vratiti losion za brijanje, pod uslovom, da ga, ukoliko je u staklenoj ambalaži, prespemo u posudu od plastike”.
Od sekretara haškog suda dobio sam i obaveštenje da se tokom sedmice mogu po jedanput javiti telefonom supruzi i bratu. Razgovor ne sme trajati duže od deset minuta. Jednom mesečno imam pravo da se javim majci Staki Tadić. Radnim danima mogu da telefoniram svojim advokatima Mihailu Vladimirovu i Milanu Vujinu. Sekretar suda obaveštava me da se moji telefonski razgovori prate.

Posebna straža

U međuvremenu, u nekoliko navrata, odlazio sam na sudske rasprave koje su se održavale u glavnoj sali Međunarodnog suda u Hagu. Rastojanje od zatvora do zgrade suda prelazio sam pod posebnim obezbeđenjem. Najpre bi me u prizemlju pritvorske jedinice svukli do gole kože, a onda sam oblačio moje civilno odelo. Preko košulje stavljali su mi pancir težak oko 50 kilograma. Na ruke, koje sam morao držati spreda, stavljali su mi lisice.
Posle te procedure odvodili su me u jednu malu ćeliju udaljenu nekoliko metara od službenog izlaza koji se nalazi u starom delu holandskog zatvora. Taj prostor nije bio pod jurisdikcijom UN, tako da sam ja, od trenutka ulaska u transportno vozilo, bio u nadležnosti holandske policije. Put od zatvora u Pritvorskoj jedinici do zgrade Haškog suda uvek sam prelazio sa velikim tamnim naočarima na očima. Ta procedura trajala je od početka do kraja mog suđenja.
Prilikom mog transporta holandska policija koristila je pet različitih pravaca kako bi izbegla svako moguće iznenađenje. Nekad bi rastojanje prelazili za desetak minuta, a nekad nam je bilo potrebno pola sata.
Vožnja sa neprozirnim naočarima i teškim neprobojnim pancirnim prslukom pričinjavala mi je velike teškoće. Ništa nije bilo bolje ni kad bismo stigli u prizemlje zgrade suda. Odatle su me vukli s jednog na drugo mesto, iz lifta u lift, ne obazirući se na to našta se ja sve usput spotičem.
Prvo što sam zapazio ulazeći u sudnicu bila je optuženička klupa, fizički odvojena od prostora predviđenog za sudije, tužioce, advokate i tehničko osoblje suda. Mesto za optuženog bilo je oklopljeno debelim kružnim specijalno skrojenim neprobojnim staklom. U sličnom staklenom kavezu Jevreji su u Jerusalimu sudili Ajhmanu.
Pored mene sedela su dvojica stražara - jedan s leve drugi s desne strane. Na stolu ispred mene nalazio se ekran direktno povezan sa nekoliko sličnih ekrana u sali za suđenje kao i u sali za publiku. Preda mnom su bili mikrofon i žičani telefon povezani sa telefonima u boksu gde su sedeli moji branioci.
Svaki put pre početka suđenja ponavljala se ista scena. Na nekoliko minuta u sudnicu su puštali desetine fotoreportera koji su se ovde sjatili sa raznih strana. Svi su hteli da za kratko vreme naprave što više slika kojima će svetu predstaviti “srpskog Ajhmana”. To je zaista bilo teško izdržati. Osećao sam se kao lešina na koju nasrću gladne hijene.
Uložio sam žalbu tražeći od sekretara suda da se prekine to maltretiranje. Dobio sam sledeći odgovor: “Fotografisanje je odobrio predsednik suda Antonio Kaseze, tako da ta odluka više ne može da se menja.”
Haško tužilaštvo radilo je punom parom. Stizale su sve nove i nove izjave svedoka koji su me teretili za sve teža i teža dela tako da je optužnica protiv mene do kraja 1995. dva puta proširivana. Pažljivo sam proučio ko me i zašto optužuje. U osamdeset odsto slučajeva bili su to Muslimani izbegli u Nemačku. Svi su imali jake razloge da lažu protiv mene. Svima je bilo obećano da će u slučaju da svedoče protiv Tadića dobiti dozvolu za trajni boravak u Nemačkoj. Dozvola će važiti ne samo za njih već i za članove njihovih porodica.

Nove istrage

Najveći deo svedoka optužbe bio je u bližim i daljim rodbinskim odnosima sa žrtvama koje je tužilaštvo stavljalo meni na teret. To što protiv mene svedoče rođaci oštećenih, za tužilaštvo je bilo sasvim normalno. Ono ni na koji način nije dovodilo u pitanje njihov kredibilitet.
Bio sam u gadnom škripcu. S jedne strane, tužilac mi nije dozvoljavao da osporim kredibilitet svedoka optužbe, a s druge strane, ja lično nisam znao ništa od onog što se zaista događalo u logorima Omarska i Terakerm, jer tamo nikad nisam bio.
U takvim okolnostima mogli su da me spasu samo svedoci iz Republike Srpske i Srbije koji bi na osnovu činjenica potvrdili moj alibi. Ali vlasti u Srbiji i RS su se o to oglušile. Umesto da mi pomognu, one su mi odmogle. Mojim advokatima na razne načine onemogućavale su pristup svedocima koji bi mogli da me brane. Mnogi nisu shvatili da slučaj Tadić predstavlja samo početak novih istraga i optužbi protiv mnogih drugih Srba. Bili su ubeđeni da će se kola slomiti na meni i da će završetkom moga suđenja Haški tribunal okončati svoj rad. Grdno su se prevarili.
Nastaviće se)