Moć Sime Drljače

IZJAVA Mirka Arsovića, sudije Vrhovnog suda BiH i ministra pravde RS, data mom advokatu Mihailu Vladimirofu, jasno ukazuje na to ko je i zašto od srpskih vlastodržaca u Prijedoru uskratio svaku pomoć koja bi mi i te kako dobrodošla u odbrani pred Haškim sudom. U nastavku svoje izjave, čiji smo prvi deo prethodno objavili, Arsović kaže:
„Simo Drljača, svemoćni načelnik prijedorske policije, bio je veoma dobro upoznat sa onim što se u opštini Prijedor događalo 1992. godine, a posebno u logorima (Omarska, Keraterm, Trnopolje). On bi ili znao ili bi vrlo lako mogao da locira osobu sa liste svedoka Tadićeve odbrane. Apsolutno sam, međutim, siguran da bi im on pri tom davao ‘informativni savet’. Takva osoba bila bi upozorena da Tadićevim advokatima ništa ne otkriva ili da samo ispriča pažljivo ‘skrojenu’ verziju koju je Drljača odobrio.
„Recimo, bilo bi prihvatljivo da svedoci izjave da Duško Tadić nije bio u Kozarcu za vreme srpskog napada na ovo mesto,ili da nije bio u logorima na opštini Prijedor, ali pri tom bi bilo potpuno neprihvatljivo da kažu ko je ubio dvojicu muslimanskih policajaca u Kozarcu, ili ko je mučio i tukao zatvorenike u logoru Omarska. Zašto? Zato što bi to podrazumevalo spominjanje drugih ljudi osim Tadića, a to gospodin Drljača nije hteo da dozvoli. On nije dozvoljavao bilo kom saradniku da da izjavu o kastraciji jednog muslimanskog zatvorenika u logoru Omarska od strane drugog zatvorenika. Njegov stav je bio da se porekne da se takav događaj ikad desio“.

Pretnje sudiji

Tadićevi advokati, nastavlja Arsović, rekli su mi da je bilo opstrukcije njihovog rada. Svedoci su prepričavali neku ’odobrenu’ verziju događaja. Govorili su da nisu videli izričit incident i da nisu znali ko je bio odgovoran za izričit zločin. To je bio rezultat zastrašivanja i manipulisanja svedocima. Pretnje su uspele.
„Postavlja se pitanje otkud ja znam da se gospodin Drljača ponašao ovako kako sam naveo. Takvu informaciju dobio sam od službenika iz mog resora od kojih sam tražio da me obaveste o ovim stvarima. Zvao sam na razgovor i gospodina Drljaču, ali je on sve poricao.
„Slično zastrašivanje i manipulisanje dogodilo se i tokom istrage o ubistvu muslimanskih civila u Prijedoru 1995. godine. Zato je bila okrivljena prijedorska policija. Slučaj je vodio sudija Mićo Kreča. Simo Drljača je došao u zgradu suda sa nekoliko policajaca. Bio je naoružan i pretio je sudiji da će ga ubiti ako ne obustavi istragu. Sudija je uspeo da pobegne, ali je glavom platila njegova sekretarica. Ubio ju je kasnije jedan od Drljačinih policajaca. Ovaj slučaj morao je biti prebačen u Banjaluku, jer je uticaj Sime Drljače na ljude u Prijedoru bio toliko jak da je istragu tamo bilo nemoguće sprovesti.
„Tadićevi advokati su me pitali da li bi zbog zaštite svedoka bilo celishodno da se oni ispituju u prisustvu policije ili uz njenu pomoć. Rekao sam da bi to bila samo prepreka više u dobijanju potpunih i verodostojnih izjava. Po mom mišljenju, takav način ispitivanja omogućio bi policiji kontrolu nad prikupljenim dokazima i to ne bi bilo u interesu gospodina Tadića. A koliko je meni poznato, bivši Drljačini saradnici su još uvek moćni u Prijedoru i nastavljaju opstrukciju Tadićevog slučaja.“
Sudija Arsović skreće pažnju na činjenicu da ga kao ministra pravde RS nikad nije kontaktirao Tadićev drugi advokat Milan Vujin. S tim u vezi on kaže: „Ako je istina da je Vujin dao listu potencijalnih svedoka odbrane Simi Drljači, onda je to očigledan razlog zbog čega me je zaobilazio. Ovo pokazuje da on ima isti stav kao Drljača - ne otkrivati aktivnosti drugih ljudi koji su umešani u zločine za koje je optužen gospodin Tadić. Ovo je isto u skladu sa predlogom da se svedoci odbrane ispituju u prisustvu ili uz pomoć policije u Prijedoru. To su pretpostavke, ali ovakve stavove advokatu Vujinu mogao je da nametne Drljača.“

Žičani kavez

Na kraju svoje izjave sudija Marko Arsović kaže: „U Vladi RS vladalo je opšte mišljenje da ne treba ništa učiniti za odbranu Tadića pred sudom u Hagu. Delimično zbog toga, a delimično zbog sve većeg uplitanja kriminala u pravosuđe u Republici Srpskoj (slučaj Gojka Kličkovića, bivšeg predsednika Vlade RS, optuženog za prisvajanje milion dolara), ja sam krajem 1996. podneo ostavku na dužnost ministra pravde.“
U kompleksu Pritvorske jedinice u Hagu do početka februara 1996. bio sam jedini zatvorenik. U tom periodu ovde je bilo zaposleno deset zatvorskih stražara, jedan lekar, jedna medicinska sestra i upravnik zatvora. Moj zatvorski dan počinjao je tako što me je stražar budio u šest sati i kroz stakleni otvor na vratima ćelije nudio mi jutarnji obrok. Obično sam dobijao pola litra mleka, ribu u konzervi, nekoliko malih pakovanja marmelade i nekoliko kriški belog hleba. Na raspolaganju mi je bio samo plastični escajg, identičan onome koji se koristi u toku avionskih letova. Bio je prilično nepraktičan za upotrebu.
U deset sati otvarala su se vrata na mojoj ćeliji i odvodili su me u šetnju na svež vazduh. Po izlasku iz ćelije morao sam da se okrenem prema zidu hodnika i raširim noge. U tom položaju stajao sam nekoliko minuta. Jedan od stražara stavio bi nogu između mojih nogu i počeo da me pretresa od glave do pete. Morao sam da izujem cipele i skinem čarape koje su oni pažljivo pregledali. Naredili bi mi zatim da se licem okrenem prema stražaru, a onda bi mi naticali lisice na ruke. Nakon toga morao sam da zinem koliko god mogu, kako bi mi stražar proverio da nešto nisam sakrio u ustima i ispod jezika. Usnu duplju zagledao je sa svih strana. Sve je to radio sa belim plastičnim rukavicama na rukama. Kad bi njih skinuo i bacio u kantu za smeće, bio je to znak da je pregled završen.
Drugi stražar bi za to vreme pozvao lift kojim smo se spuštali u prizemlje zatvora, a odatle hodnikom stizali do žičanog kaveza zvanog „kejdž“. To je bio taj izlazak na svež vazduh. Skinuli bi mi lisice, bacili jednu košarkašku loptu za mnom i rekli: „Igraj basket! Vi iz bivše Jugoslavije uvek ste bili dobri košarkaši“.
„Zatvorski stražari su svuda isti. To je poseban soj ljudi i sa njima ne vredi raspravljati. Oni znaju šta znaju i rade ono što im je rečeno. Ubacio bih nekoliko lopti u koš i onda sumorno gledao te gvozdene žice oko sebe. Onda bih počeo da šetam od jednog do drugog kraja kaveza. Išao bih desetak minuta u jednom pravcu, pa onda desetak minuta u drugom.
Gledao sam da vreme na svežem vazduhu koristim što duže mogu. „Kejdž“ je sa unutrašnje strane imao jedno dugme. Kad bih hteo da prekinem šetnju, dovoljno je bilo da ga samo pritisnem. Po izlasku iz kaveza sve se ponavljalo, kao i pri ulasku u njega. Vremenom je ta procedura postala nepodnošljiva, pa sam odbijao odlazak u „kejdž“. Po povratku u ćeliju obično bih čitao ili odgovarao na pisma koja su mi stizala sa svih strana.“
(Nastaviće se)