Straža gluva na jauke

 U Pritvorsku jedinicu u Sheveningenu 12. jula 1998, u večernjim satima, doveden je dr Milan Kovačević, direktor Bolnice u Prijedoru. Smešten je u ćeliju koja je bila udaljena desetak metara od moje. Bili smo, takoreći, prve komšije. Kad je video gde se našao, Kovačević je doživeo jak šok. Pritisak mu je toliko skočio da mu je krv udarila na nos i na usta. Odmah su ga prevezli u bolnicu “Brunovo”, koja se nalazila nedaleko od Sheveningena. Posle lekarske intervencije dr Kovačević je sutradan vraćen u svoju ćiliju. Osećao se bolje. Sreli smo se u zajedničkoj prostoriji i on mi je potanko opisao kako su ga 10. jula 1998. uhapsili u Prijedoru.
Po nalogu Tužilaštva Haškog suda međunarodne mirovne snage u leto 1998. pripremile su tajni plan istovremenog hapšenja nekoliko Srba koji su za vreme oružanih sukoba obavljali najznačajnije dužnosti u Prijedoru. Akcija je nosila šifru “Tango”. Na udaru su bili Simo Drljača, načelnik prijedorske policije, dr Milomir Stakić, šef Kriznog štaba Opštine Prijedor i dr Milan Kovačević, direktor Gradske bolnice i član opštinskog kriznog štaba.

Teška optužba

Prilikom hapšenja Simo Drljača je pružio otpor i bio ubijen. Dr Stakić je tom prilikom imao sreće. Pet minuta pre dolaska pripadnika međunarodnih snaga u zgradu Opštine Prijedor, Stakića je neko telefonom obavestio šta mu se sprema i on je uspeo da na vreme umakne. Pobegao je u Beograd, gde je posle nekoliko godina uhapšen i isporučen Međunarodnom sudu u Hagu. Osuđen je za genocid. Kaznu od 40 godina zatvora izdržava u Francuskoj.
Kad se 10. jula 1998. na vratima kancelarije direktora Prijedorske bolnice pojavilo nekoliko osoba u civilu, niko nije mogao da pretpostavi da bi to mogli biti ljudi koji su došli da ga uhapse. Svi su mislili da su u posetu stigli članovi neke međunarodne humanitarne delegacije. Jedan od njih je govorio srpski i predstavio se kao prevodilac. Drugi je u ruci držao paket sa oznakom Crvenog krsta.
Dr Kovačević ništa nije sumnjao. Pozdravio se sa neznanim gostima i kada je pružio ruke da primi paket, jedan od njih je oštro rekao: “Doktore Kovačeviću, vi ste uhapšeni!”
Bio je to prepad kakav dr Kovačević ni u snu nije mogao da očekuje. Jedan od “humanitaraca” izvadio je pištolj i uperio ga doktoru u slepoočnicu. Rekao je: “Idete sa nama!” Doktor je bio u belom mantilu. Hteo je da ga skine, ali mu nisu dozvolili. Izveli su ga iz bolnice, strpali u neka kola. Rekli su da stavi ruke na leđa i natakli mu lisice. Kovačević je ekspresno prebačen do zatvorske jedinice u Sheveningenu.
U takozvanom slobodnom vremenu dr Kovačević i ja smo često bili zajedno. A kao zemljaci imali smo o čemu i da pričamo. Pošto je moje zatvorsko iskustvo bilo mnogo veće od njegovog, gledao sam da mu se nađem pri ruci. On je teško podnosio tamnicu. Nervi su mu bili tanki i napeti. Nije bilo lako nalaziti se u koži dr Kovačevića. Njega je haški tužilac optužio za genocid nad Muslimanima u prijedorskoj opštini. Kovačević je prvi Srbin protiv koga je podignuta optužnica za to najteže delo.
Uprava zatvora u Sheveningenu imala je tačne podatke o tome kakvi zdravstveni problemi muče dr Kovačevića. Ali, ona se na to nije mnogo obazirala. U prvom planu bilo je suđenje. Lečenje optuženih ostavljala je za neke druge dane.
Bio je avgust 1998. Ponoć je već prošla kad sam ustao iza štafelaja u mojoj ćeliji. Oprao sam četkice sa kojima sam slikao, zatim otišao u kupatilo i dugo se tuširao. Onda sam legao u krevet i taman kada me je uhvatio prvi san, do mene je dopro nečiji prigušeni jecaj. U zatvoru čovek, hteo ne hteo, izoštri sluh. Jecaji su postajali sve glasniji i ja sam ustao iz kreveta, prislonio uvo na vrata moje ćelije, pokušavajući da odgonetnem odakle dolazi sve jače jaukanje.
Pošto su ćelije s moje desne strane bile prazne, jasno mi je bilo da jecaji mogu da stižu samo sa leve strane gde je bila i ćelija dr Kovačevića. Pomislio sam da je baš on pao u krizu, što se inače u zatvorima vrlo često dešava. Očekivao sam da će neko od stražara intervenisati, i da će ostatak noći na našem spratu proteći u tišini. Ali, nije bilo tako. Jauci su postajali sve učestaliji i jači. Sad se jasno čulo kako neko rida i stenje.
Ushodao sam se. Išao od zida do zida ćelije, odlazio u krevet pokušavajući da zaspim, ali nije išlo. Plač je postajao sve jači i bolniji. Onda sam pritisnuo alarmno dugme koje se nalazilo u svakoj ćeliji. Niko se nije odazvao. Ponovo sam pritisnuo i opet ništa. Samo se ugasila kontrolna lampica koja je do tada gorela. Bio sam siguran da su i drugi zatvorenici na prvom spratu reagovali kao i ja. Zbog toga su nas, posle kraćeg vremena, sve isključili.
Oko četiri ujutru čuo sam da je na naš sprat stigao lift, a zatim užurbane korake prema mestu odakle su već dopirali bolni urlici. Pola sata kasnije zavladale je mukla tišina. Bilo je pet sati kada sam napokon zaspao. Dva sata kasnije stražari su počeli da otvaraju naše ćelije i dele doručak. Činili su to rutinski kao da se u toku noći ovde nije ništa dogodilo.

Poslednja počast

Odmah sam otišao do ćelije dr Kovačevića. Tamo su već bili drugi zatvorenici. Svi su hteli da znaju šta mu se to noćas dogodilo. “Sinoć sam imao težak bubrežni napad”, rekao je dr Kovačević držeći se za stomak. Bio je vrlo bled, iscrpljen i povijen. Bilo mu je vruće pa je skinuo gornji deo pidžame. Na njegovom stolu primetio sam neke tablete. Rekao mi je da su to lekovi za pritisak a da mu je doktor dao neku “injekciju za konje” koja mu je pomogla.
Dr Kovačević je želeo da se odmori i mi smo svi otišli u zajedničku prostoriju. Nije mnogo prošlo a njemu je opet pozlilo. Otrčali smo do njegove ćelije. Stavljali smo mu hladne obloge na glavu, masirali grudi. Bio je tu i hrvatski general Blaškić. On je Kovačeviću davao umetno disanje. Zvali smo stražare i dobili odgovor da će doktor uskoro stići.
Dr Kovačević je ležao nepokretan. Na levoj strani njegovih grudi pojavio se tamnoplavi krug. Kovačević je bio mrtav. Nekoliko minuta kasnije stigao je lekar opšte prakse i konstatovao smrt. Rekao sam doktoru: “Kovačević je umirao cele noći. Zašto ga niste odveli u bolnicu?” “Nije bilo potrebe, kazao je lekar, on je imao napad bubrega. Dao sam injekciju i on se smirio.”
Na zahtev zatvorenika telo dr Kovačevića postavljeno je ispred njegove ćelije i svi smo prošli pored njega odajući mu tako poslednju počast. Desetak dana kasnije, nakon obdukcije, zvanični predstavnici Haškog suda izdali su sledeće saopštenje: “Dr Milan Kovačević je, odmah posle dolaska u Pritvorsku jedinicu UN, u svojoj ćeliji doživeo dva moždana udara. Bio je srčani bolesnik, a imao je i druge zdravstvene probleme. Smrt je nastupila usled pucanje glavne arterije u predelu stomaka zbog čega je iskrvario i umro.”
(Nastaviće se)