Povratak u Srbiju

 KAD su me haške sudije osudile na robiju dugu 20 godina, nadao sam se da svoje zatvorske dane neću morati da provodim iza rešetaka nemačkih zatvora. Molio sam Boga da robijam u nekoj drugoj zemlji. Kroz nemačke kazamate već sam bio prošao na putu za Hag, i ostali su mi u najgoroj uspomeni. Ali, sudbina je nepodmitljiva.
Nemačka je tražila da kaznu zatvora izdržavam na njenoj teritoriji. A kao razlog navela da u Minhenu živi moja porodica, što nije bila istina. Moja žena i dve kćeri živele su tada u Srbiji. Haški sud usvojio je nemački zahtev i ja sam sproveden u zatvor Štraubing, koji je udaljen od Minhena oko 150 kilometara.
Na osnovu svega onoga što se čulo na ovom maratonskom procesu, mogao sam očekivati samo oslobađajuću presudu. Iako se služio svim i svačim, tužilac nije uspeo da dokaže da sam počinio zločine u logorima Omarska, Keraterm i Trnopolje. To su kategorički demantovali tužiočevi ključni svedoci.
Dvadeset godina zatvora sud mi je dao za navodno ubistvo Osmana Didovića i Edina Bešića, policajaca iz Kozarca. Pri tom se pozivao na svedočenje Nihada Seferovića, zvanog Kuja. Ovaj duševno poremećeni čovek, osuđivan za sodomiju, tvrdio je da je bio očevidac zlodela. Rekao je da su Osman i Edin ubijeni u porti pravoslavne crkve u Kozarcu, a da je on to gledao iz obližnjeg voćnjaka.
Prilikom rekonstrukcije događaja pokazalo se da se sa tog mesta može videti samo krst i krov crkve ali ne i njena porta. Ovaj zločin, saznao sam kasnije, zaista se dogodio, ali dva kilometra dalje od pravoslavne crkve. Didović i Bešić ubijeni su u centru Kozarca, ispred prodavnice “Željezara”. Ja sam tada bio u Banjaluci, a u Kozarcu je delovala paravojna jedinica kojom je komandovao Momčilo Radovanović zvani Ciga. On je rodom iz Omarske, a za vreme mog suđenja bio je potpredsednik SO Prijedor.
Moj advokat Vladimirof boravio je u Kozarcu i tražio od sveštenika Mladena Majkića da bude moj svedok. Hteli smo samo da dođe u Hag i kaže da se taj zločin nije dogodio u porti njegove crkve. Da krv Osmana Didovića i Edina Bešića nije pala na zidove ovog pravoslavnog hrama. Majkić to, nažalost, nije učinio. A ja sam njegovu porodicu pod dramatičnim okolnostima evakuisao iz Kozarca. Izvukli su žive glave u poslednji čas.

Duple rešetke

U zatvoru u Štraubingu, najgorem zatvoru u Nemačkoj, proveo sam gotovo osam godina (od novembra 2000. do jula 2008). Bio sam u ćeliji broj 371, na prvom spratu. Ćelija je imala dvostruke rešetke. Poseban prostor određen je za fizičke aktivnosti. Ja sam ga aktivno koristio. Svakog dana nastojao sam da pretrčim desetak kilometara. Borilački sportovi, kao karate, bili su zabranjeni. Ali, ja to nisam poštovao. Tajno sam vežbao. I slikao. Na platno sam prenosio zatvorsko beznađe, to očajno lice tamnice.
U više navrata bio sam fizički napadnut. Zbog toga sam morao unapred da najavljujem pravce svog dnevnog kretanja. U Štraubingu bilo je mnogo narkomana. Oni su do droge uvek dolazili, iako su zatvorske vlaste preduzimale rigorozne mere da ih u tome spreče. Obučeni psi šunjali su se zatvorskim prostorijama njuškajući sve što je mirisalo na opijate. Kad sam ja izdržavao kaznu, u Štraubingu je bilo 868 zatvorenika od kojih je 151 bio osuđen na doživotnu robiju.
Odredili su me za rad u kuhinji. Moj posao je bio da pravim salatu. U tome sam postao pravi majstor. Zato sam mesečno dobijao oko dvesta evra. Tim novcem finansirao sam dolazak moje porodice u Štraubing. Zahvaljujući tim prihodima žena i ćerke mogle su da me posećuju svakog trećeg meseca.
Kad je reč o pravima zatvorenika, Štraubing je bio vrlo rigidan. Nisi mogao svojima napisati ono što hoćeš, a ni oni tebi. Sva pisma su otvarana i cenzurisana. Ako uprava zatvora oceni da je sadržaj nekog pisma neprihvatljiv, ono je uništavano ili ostavljano među druge zatvorenikove privatne stvari. Pismo je moralo biti napisano latinicom - ćirilica je bila zabranjena jer nisu znali da je čitaju.
U junu 2007. bile su istekle dve trećine moje kazne. Očekivao sam da budem pušten na slobodu, jer sam, po mom mišljenju, za to ispunio osnovni zakonski uslov - imao sam dobro zatvorsko ponašanje. Ali Nemci otežu. Traže dlaku u jajetu. Predsedniku Haškog suda Faustu Pokaru zatvorske vlasti šalju ovakvu ocenu moga vladanja:
“Tadićevo ponašanje je u redu. On deluje mirno i stabilno, ali pokazuje određenu unutrašnju napetost. Uvek nastupa uz određeni oprez. Svestan je svog posebnog statusa i zna kako to da iskoristi. Odaje utisak nekoga ko vodi računa o svom izgledu i odevanju, ali nije zainteresovan za održavanje reda u svojoj ćeliji. Sebe smatra boljim od drugih zatvorenika, na koje gleda kao na nužno zlo. Svesno bira zatvorenike sa kojima želi da ima posla. Malo kontaktira sa svojim sunarodnicima. Ne izražava nikakvo kajanje za svoja dela.”
Svoje mišljenje o mom ponašanju izneo je i haški tužilac Serž Bramerc. On ovako upozorava sud: “Tadić ni na koji način nije sarađivao sa haškim tužilaštvom. Naprotiv, nastojao je da se ograničeni resursi suda troše na istragu i na vođenje postupaka o nepoštovanju suda.” Iz ovakvih premisa tužilac izvlači zaključak da se “takvo Tadićevo ponašanje ne može shvatiti dobrim ponašanjem za prevremeno puštanje na slobodu.”
Ali, ni ja ne sedim skrštenih ruku. Šaljem molbu predsedniku Haškog suda. Molim ga da me prevremeno pusti na slobodu. Fausto Pokar 17. jula 2008. usvaja moju molbu i svoju odluku dostavlja nadležnim organima nemačke vlade, sa upozorenjem da ona “stupa na snagu odmah”. Nemci, međutim, prave novi manevar. Predlažu mi da uzmem politički azil i ostanem u njihovoj zemlji. Kao razlog navode da bi moj povratak u BiH bio vrlo riskantan, tamo bi meni i mojoj porodici bio život ugrožen. Odbio sam tu ponudu. Rekao sam da se ne vraćam u BiH, već odlazim u Srbiju čiji sam državljanin u međuvremenu postao.

Konačno sloboda

Za Beograd sam poleteo sa aerodroma u Minhenu. Išli smo redovnom linijom nemačke Kompanije “Lufthansa”. Dvojica policajaca me ne ispuštaju iz ruku. Pretresli su me do gole kože. Pre poletanja prilaze mi pilot i kopilot i kažu: “Vi ste Duško Tadić?” “Da.” “Da li želite da letite sa nama?” “Zašto me to pitate?” “To je u ovakvim slučajevima obavezna procedura. Piloti se upoznaju sa putnicima kakav ste vi i donose odluku da li ćete leteti. Moramo voditi računa o opasnosti koju možete da izazovete.”
Ulazimo u avion. Dva nemačka policajca i ja sedamo u zadnji red. Prilazi stjuardesa. Pita: “Šta želite?” “Imate li srpske novine? kažem ja. “Držimo samo nemačke” kaže ona.” “Hvala. Njih ne čitam.” Kad smo sleteli na Surčin svi su putnici izašli iz aviona, osim mene i dva policajca. Onda izađemo i mi. Jedan od policajaca kaže: “Kome ćemo da predamo Tadića?” U tom prilazi jedan naš policajac, pruža mi ruku i kaže: “Dobro došao, Tadiću”.
Od trenutka kada sam uhapšen u Nemačkoj (12. februar 1994), pa do puštanja na slobodu (18. jul 2008) iza rešetaka, proveo sam 14 godina, četiri meseca i šest dana.
KRAJ