Rod od Kosova

 U DELU “Pleme Vasojevića” dr R. Vešović prenosi predanje o plemenskom pretku Vasojevića: “On je starinom od roda Nemanjića, od kralja Milutina, neki vele da je od Vukana. Od Vukana je Kostadin, od Kostadina Vasoje, od Vasoja Stevan, od Stevana Kostadin (drugi), od Kostadina Vaso. Malo drukčije kazuje neki, kako je Vaso ’od drugog brata kralja Nemanjića’ i da su jedno s Nemanjićima, koji su slavili Svetog aranđela, istu slavu koju slave Vasojevići.
Mnogi stoga objašnjavaju kako su stari Vasojevići, blagodareći najviše ovoj svojoj ’žici od Nemanjića’održali svoju ’čistu krv’, svoj ’vlastelinski soj’ i očuvali jedan ’nepodijeljeni rod od Kosova’. Otuda uverenje da su pre srpskog državnog sloma preci plemena bili visoko plemstvo, a posle pada države Nemanjića izmicali su u još slobodne zemlje hercega Stjepana. Stupili su zatim do primorja i zbog tuđinaca, otuda prešli u gornje strane Ivan-begovine. Po istom predanju vojvoda Vaso je bio u bliskom srodstvu sa hercegom Stjepanom...”
ZnaČajno je pitanje nasledne porodične slave Nemanjića. Narodna pesma kaže da je car Stjepan slavio Svetog arhanđela, a sačuvan je najjači dokaz da su Nemanjići doista slavili tu slavu: Kralj Milutin je podigao sebi zadužbinu u Svetoj zemlji Palestini i posvetio je svom porodičnom patronu svetom arhanđelu.
Narodno predanje i posveta manastira Krke svetom arhanđelu svedoče o celoj grupi rodova u severnoj Dalmaciji i Lici sa slavom Sveti arhanđel, koji vode svoje poreklo od Hercegovine i do Prizrena.
Istoričar Jovan Radonić u svom delu “Grof Đorđe Branković i njegovo vreme”, navodi iz Brankovićeve još neštampane hronike gde car Dušan veli da “svi budu veseli na Aranđelov dan”, a zatim isticanje despotovo da je i njegova porodična slava Sveti arhanđel.
Karakteristično je za Vasojeviće da su među svojim precima imali ime Aranđije. Na jednom spomeniku kod Foče zabeležen je ovaj natpis: “Ovo je grob kneza našeg Aranđije Vasojevića, počten vitez u vojvode Sandalja”.
I kod nekih iseljenika u Šumadiji ostao je daleki refleks da su Nemanjića porekla. Tako je etnolog dr Jovan Erdeljanović u svom radu “Donje Dragačevo”, za porodicu Ostojić u selu Lučanima (u pograničnoj oblasti Šumadije i Starog Vlaha), poreklom “iz Zagrađa od Prizrena”, sa slavom Aranđelov dan, naveo primedbu: “Vele da su od nekog tamošnjeg starog plemena Nemanjića”.
Pored predanja kod Srba da su dva albanska plemena od dvojice braće, koja su braća trojici predaka srpskih plemena, postoji i kod Albanaca slično predanje. Ruski učenjak Pavle Rovinski proučio je Crnu Goru i napisao veliko delo “Černogorija” u više knjiga. On je preveo i albansko narodno predanje:
“Tri brata Haso, Kolač i Vaso, pošto su usled siromaštine i gladnih godina ostavili Srbiju, a istodobno da bi izbegli nepravde i zulume, koje su slabiji podnosili u to besudno doba - krenuli su, nadajući se u Boga, zaštitnika nesrećnih, u tuđe zemlje da nađu sebi novo žilište ili da izgube glavu.
Poveli su i svoje žene (dece tada još nisu imali), a svoj mali prtljag natovarili su na dva konja. Poveli su 25 koza i malo druge stoke da se hrane mlekom tokom dugog puta.
Prolazili su dani, nedelje i meseci, zima se primicala, hrane nestajalo, sve dok jedne zore braća nisu ugledala vrhove Koma.
Ah, povikao je Vaso, najmlađi i najmudriji od braće, taj prostor koga viđu mora biti kraj našeg dugog putovanja. Ti oblaci pokazuju da je tamo zemlja bogata i plodna, tamo će se razmnožiti naša stada do bezbrojnosti.”
(Nastaviće se)