Beg od Turaka

 PREMA albanskom predanju, trojica braće su u gustim borovim šumama Komova naišli na starca sa dugom bradom i snežno belom kosom, koji se, klečeći na kolenima, molio Bogu.
“Kada su se oni primakli”, zapisao je Rovinski, “starac prekine molitvu i pošto ih upita kuda idu, reče im: Deco, mora da ste vi dobri ljudi i zato vam Bog daje blagoslov. Vi stojite na zemlji na kojoj nema čovečjeg traga, ali koju je ruka Stvoriteljova podarila darovima, kojih više nigde naći ne možete. Ovde ćete provesti život u sreći i bogatstvu ako među vama bude sloge”.
Zatim ih je savetovao da se raziđu i da Haso ide na istok, u dolinu reke Ceme, a Kolač na sever. “Ti Vaso, reče starac, produži put po zapadnom kraju gore na kojoj smo. Kad dođeš na prostranu ravnicu, pokrivenu travom i cvećem, tu napravi sebi stan. Tamo ćeš naći blagu klimu i prirodu, koja će nagraditi tvoj trud i veštinu”.
Kad braća nisu uspela da privole starca da im bude starešina, rastadoše se, plačući kako jedan za drugim, tako i za starcem...
Još jedno albansko predanje zapisao je nemački učenjak dr Johan Georg von Hahn u svom delu Albanesische Studien (1854):
“Rodonačelnik Hota i Trepčana bio je neki Keći. Za njega se ne zna otkuda je, ali po pretpostavci autora, on je bio Arnaut, jer njegovi potomci (Hoti, Trepčani) govore arnautski, a uz to su vere katoličke”.
(To je veoma slab razlog, jer su Hoti do tridesetih godina prošlog veka govorili srpski. Blizu Đakovice je živelo oko 20 porodica, koje su se poodavno preselile iz Hota, sačuvale pravoslavlje i srpski jezik).
Po narodnom predanju Keći je pobegao od turskog zuluma u slovenske zemlje i to baš tamo gde danas žive Piperi. Imao je šest sinova: Lazara, Bana, Mrkotu, Kastra, Vasa i Pipera. Kad su odrasli, jedan od njih ubije u svađi starosedeoca i zato su svi morali da beže. Otac je ostao zbog starosti i zaustavi najmlađeg sina, koji je bio slab i hrom. Kad mu je bratstvo ubijenog oprostilo, od tog najmlađeg sina nastanu Piperi, a ostali su se naselili u Trepčanima.
Mrkota je više voleo lak život i preselio se u ravnicu na dva sata na zapad od Podgorice, gde se njegovi potomci zovu Mrkotići - Slaveni pravoslavne vere.
Oni što su ostali u Trepčima postradaju jedne godine od nerodice. Zato dvojica mlađe braće odu u Peć, gde se dopadnu dvema devojkama, koje su takođe bile došle da kupuju žito. Tu im one objasne da su jedinice iz bogatih familija i kad je kasnije postignut dogovor sa ostalom braćom, krenuli su u njihove krajeve.
Jedna devojka je bila iz Rječice i sebi za muža izabere Vasa, od kojeg su Vasojevići, po rečima autora poznati kao razbojnici i ne daju prolaz karavanima iz Gusinja, Bijelog Polja i Rožaja. Oni se dele na gornje i donje - prvi žive oko Rječice, koja pada u Lim, a drugi se nasele u Lijevoj rijeci. U starini Lijeva rijeka nije bila naseljena, sve dok nisu došli mnogi iz Rječice, bežeći od Turaka.
Druga devojka bila je iz Dukađina. Ona je uzela Kastra, od koga nastadoše Kastrovići. Svi oni govore arnautski, a po veri su uglavnom muhamedanci.
U oba predanja je očigledno da je razlog seoba turski zulum, a sličnost predanja kod Srba i Arnauta pokazuje da je dva plemena ujedinila jednaka sudbina i jednaka mržnja prema Turcima, dok još nije bilo verske razlike među njima”.


SINOVI
VOJVODA Marko Miljanov u svojoj knjizi ”Život i običaji Arbanasa” navodi da se Kećo dva puta ženio. Sa prvom ženom imao je sinove Ozra, Vasa, Krasa i Pipa, a sa drugom Ota i Bana.
(Nastaviće se)