Megdan za cara

 POD vrhom Durmitora u Drobnjacima, žive Kosovčići, bratstvo koje slavi Svetog Savu. Oni su se kasnije iseljavali po svoj Bosni i Hercegovini i Šumadiji, a u selu Samoboru kod Gacka ima ogranak Kosovčića, odakle su stizali do Vojvodine.
Najviše podataka o njihovoj starini sabrao je Andrija Luburić i ponudio ih u svojoj knjizi ”Drobnjaci pleme u Hercegovini”. Tu su naučno dve vrlo značajne legende o precima Kosovčića - o Grlici, udovici vojvode Musića Stevana, koji je poginuo na Kosovu i o Vučuru, potomku Grličinu, kako je delio megdan za cara i od njega dobio spahiluk.
U legendi o Grlici govori se o dva brata Kosovčića, naočitom vojvodi drobnjačkom Đurjanu, koji je učestvovao u kosovskom boju i neuglednom Joku. Da bi oženio Joka, makar i udovicom, ali visokog roda Nemanjićkog, Đurjan se posluži prevarom. On reče Grlici da je Joko visok i lep, u svemu nalik na njega i ona pristane.
Dok se svadba spremala, ona je ”razgledala po ljudima”, neće li spaziti koga nalik na vojvodu Đurjana. Pošto takvog nije videla, svrati u jednu kolibicu gde je postariji čovek kuvao meso za svadbare i jeo hleb umočen u čorbu. Grlica upita da li zna za koga je došla, a Joko odgovori iskreno i bezazleno: ”Nešto mi se meta, taman za mene starca omakalca.”
Grlica shvati da je prevarena, pa sa svom pratnjom krenu natrag. Celo pleme izađe pred nju i stanu je kumiti da ih ne sramoti. To mesto se i danas zove Kumine bukve. Grlica posle mnogo preklinjanja pristane da se venča za Joka pod uslovom da svi aminuju ono što rekne pred venčanje: ”Dao Bog, sve ono što se rodilo od Joka Omakala bilo kao vojvoda Đurjan, a ono što se rodilo od Đurjana, bilo kao Joko.”
Svi Drobnjaci to aminuju. I doista, sinovi Grličini i Jokovi bace se na vojvodu i na njih pređe drobnjačko vojvodstvo i prozovu ih Omakalovići.
Predanje se nastavlja legendom o Vučurevom megdanu ili načinu kako su Samoborani dobili zemlju.
Vojvodstvo je docnije prešlo sa Đurjana na potomke Jokove i Grličine. Jedan njihov praunuk bio je vojvoda Đurica, oženjen sestrom Ivana Crnojevića. Njihov sin bio je Vučur, a za njegova vremena Drobnjaci potpadnu pod Turke. Oni su mu dali neku vrstu autonomije, a Drobnjaci im obećaju da će davati vojničku pomoć kad god bude trebalo.
Vučur, prapraunuk Grličin, išao je sa Drobnjacima čak u Malu Aziju da se bori za slutanov račun. Jedan Arapin zvao je sultana na megdan i ovaj obeća bogate darove onome ko ga pogubi. Arapin je imao nekakvo vatreno kolo s kojim poplaši protivnikova konja i vazda pobedi na megdanu. Vučur se javi da će da zameni sultana i izabere konja koji se ničega nije plašio, a od oružja ponese i nekakvu ćuskiju.
Kad Arapin baci vatreno kolo, Vučurov konj ostade miran, a Vučur ćuskijom prebije vatreno kolo i poseče Arapina. Sultan zaogrne Vučura velikom čohom ”abom” i otuda se potomci prozovu Abazovići. Na pitanje sultanovo, čime želi da ga nagradi, on zatraži toliko zemlje koliko može za dan da pređe na konju. Sultan mu učini po želji i on odabere zemlju u Gackom polju.
Vučurov sin Marko naseli se u Samobor i popravi porušenu crkvu posvećenu svetom Arhađelu, pa je posveti Svetom Savi, kao svojoj porodičnoj slavi. Od četiri Markova sina nastala su četiri bratstva: Slijepčevići, Starovići, Popovići i Davidovići. Još ih ima u Samoboru, ali i po Bosni i Hercegovini, Šumadiji i Vojvodini. Od njih su u Sarajevu dve najstarije i najuglednije srpske porodice Despići i Jeftanovići, od kojih je Gligorije vođa borbe Srba u Bosni.
(Nastaviće se)