Samo ime dedino

 FLAVIJE Gracijan (367-383) je poslednji - šesti rimski car rođen u samom gradu Sirmijumu. Stariji sin budućeg cara Valentijana (364-375) i njegove prve žene Severe ime je dobio po svom dedi Gracijanu, poznatom megdandžiji i pobedniku u svim vašarskim borbama u kojima je učestvovao. Za razliku od dede, unuk je više voleo filozofiju i književnost, od ukusa bitke. Upamćen je kao jedan od najobrazovanijih vladara kasne antike!
Kada se Valentijan, sa bratom Valensom, ogrnuo carskim purpurom 364. godine prepoznao je u Gracijanu plemenit kov i unajmio je čuvenog učitelja Auzonija da ga podučava. Učitelj je nesebično darovao mladog učenika izuzetnim znanjem o filozofiji, književnosti i retorici. Hroničari tog doba su zapisali da su se u Gracijanu naslućivale ideje i postupci careva Trajana, Hadrijana i Marka Aurelija.
Otac ga je rano, 387. godine, uveo u vlast. Imao je svega osam ili devet godina kada mu je dao titulu avgusta. Valentijanovo predstavljanje svog sina vojsci, preneo je njihov savremenik, rimski istoričar Amijan Marcelin:
“Ovoga Gracijana, moga već stasalog sina, koji je dugo živeo među vašom decom, vi volite kao sponu između nas. Da bi svuda obezbedio javni mir, nameravam da ga pridružim sebi u zvanju avgusta, ako naklonost višnjeg božanstva i volja vas, suverenog naroda, potpomogne nameru očinske ljubavi. On nije, kao mi, od malena odgajan po strogim načelima života, niti je uvežban da podnese teškoće, i nije - kao što vidite - vičan Marsovom poprištu.

Drugi Neron

Kako meni izgleda, a o tome često razmišljam, njegov karakter i težnje, mada još nije sasvim odrastao, jesu ovakvi: na početku mladosti, budući vaspitan na humanističkim naukama i veštinama biće u stanju da pravednim sudom oceni vrednost ispravnih i pogrešnih dela. Radiće tako da će pošteni ljudi znati da ih on razume. Juriće napred za slavnim delima, držeći se vojničkih zastava i orlova, podnosiće sneg, mraz, žeđ i bdenje, ukoliko bude potrebno; braniće logor i rizikovaće život za spas drugova. A što je prava i najviša dužnost rodoljuba, on će biti u stanju da voli otadžbinu kao očinski i dedovski dom...”
Oduševljena vojska izvikala je Gracijana za avgusta.
Da li je Gracijan ispunio njihova očekivanja?
Na početku vladavine - jeste. Odlično je organizovao upravljanje državom. Na važna mesta postavljao je stručne i odgovorne ljude. U ratnim pohodima - pobedio je ratoborne Alamane, ubio je, čak, njihovog vođu Prijarija. Posle 379, međutim, napravio je nagli zaokret. Visoka uverenja podredio je ličnim zadovoljstvima. Sve manje je mario za državnu upravu. Sukobljavao se sa nezadovoljnom vojskom. Dane je provodio na dvoru, okružen retorima i laskavcima.
Istoričar Marcelin navodi da bi u nekom drugom, manje surovom vremenu, Gracijanova kultivisanost, obrazovanje i interesovanje više došli do izražaja. Za razliku od oca koji je bio neutralan u crkvenim sporovima i strica Valensa, ubeđenog arijanca, Gracijan se vratio pravoslavlju. Te 379. godine proglasio je sve jeresi nezakonitim. Upamćen je kao “uništitelj paganstva”! Čak je iz rimskog senata izbacio statuu Viktorije, koja je više od pola milenijuma bdela nad rimskim pobedama! Postao je prvi car koji se i formalno odrekao titule vrhovnog paganskog sveštenika, koja je pripadala vladaru još od doba prvog rimskog cara Oktavijana Avgusta.
Izgledalo je neverovatno kako je “mladić izvanredne sposobnosti, rečit, umeren, ratoboran, milostiv, koji je napredovao takmičeći se sa najboljim carevima” prešao na drugu stranu. Nepravda, borba za naklonost i kupovina zasluga, postale su sastavni deo života na dvoru. Sam Gracijan se prepustio lakomislenim zadovoljstvima - vojničke veštine, poput jahanja, bacanja koplja, gađanja strelom, koristio je samo u lovu. Uživao je u ispraznoj lovačkoj pobedi i oreolu lažnog junaka. Istoričari Marcelin i Viktor u ovom smislu ga porede sa carem Komodom, a Filostorgijus, čak, sa Neronom.
Nezadovoljstvo vojske iskoristio je uzurpator Magnus Maksim. U Britaniji je pobunio trupe protiv njega. Gracijan se odlučio za beg, umesto za otpor! Na putu ka oblastima kojima je vladao njegov brat Valentijan II, ubijen je u zasedi. Verovatno se to zbilo kod Liona, mada istoričar Zosim navodi da je ubijen na prilazu Singidunumu. Imao je, tek, dvadeset četiri godine.
Na molbu njegovog brata, sahranjen je u Trijeru, a 386. godine milanski episkop Ambrozije ga prenosi u memorijalni kompleks njegovog oca u Milanu. Mada se dva puta ženio, prvi put sa Konstancijom, ćerkom cara Konstancija II, a drugi put sa Letom, nije ostavio potomstvo.
Olovni dečiji sarkofag, sa predstavom krsta na poklopcu i tri biste sa carskim dijademama, za koje se smatra da predstavljaju Gracijana, Valentijana i Teodosija, pronađen prilikom arheoloških iskopavanja u Nišu, svedoči da je boravio na ovim prostorima.

Stižu varvari

U godinama koje su usledile još jedan čovek rođen u ovoj oblasti ispeo se na rimski tron. Konstancije III, rođen u Naisu, proglašen je za avgusta 421. godine. Pesnik Olimpiodor navodi da je on, “kao i Konstantin Veliki rođen u Naisu, ali nije bio u rođačkim vezama sa njegovim carskim domom. Međutim, kao da mu je pripadao: bio je veličanstvenog izgleda i imao odlike vladara rođenog u purpuru”.
Konstancije je tokom desetak godina bio najuticajniji vojnik na dvoru cara Honorija. Olimpiodor ga upoređuje sa grčkim herojima pozivajući se na epske primere kod Euripida. Uspesi u borbama protiv varvara i raznih uzurpatora obezbedili su mu ruku čuvene Gale Placidije, Honorijeve sestre i jedne od najmoćnijih žena kasne antike. Gala je pre Konstancija bila udata za vizigotskog kralja Ataulfa. Rimljani su ga ubrzo ubili, nju vratili u Ravenu i silom udali za Konstancija. Sa njom je imao sina Valentijana, koji će kasnije postati Valentijan III, poslednji znameniti vladar Zapadnog rimskog carstva. Honorije je vernom Konstanciju dodelio titulu avgusta 421. godine. Međutim, Konstancije ubrzo umire, a da nije proveo ni godinu dana na tronu.
Nastupilo je teško vreme za rimsku carevinu. Vladali su varvarski generali. Car je postao samo avetinjska prilika, sve do onog dana kada će jedan varvarin Odoakar 476. strgnuti carski plašt i dijademu sa poslednjeg imperatora Zapadnog rimskog carstva (Romul Avgustul) i poslati ih u Carigrad, kao znak da više nema avgusta u Rimu! No, Balkansko poluostrvo će i dalje stvarati značajne carave u Istočnom rimskom carstvu. Najveći među vizantijskim vladarima ostaće Justinijan, rođen, takođe, na tlu današnje Srbije...
(Nastaviće se)