Savet mudre Teodore

 JEDNOG dana ti ćeš postati car i stajaćeš na glavnoj pozornici sveta. Istorija će odrediti hoće li tvoje ime živeti ili ne. Mudra i blaga vladavina malo znači za istoriju. Veličina nije toliko u kvalitetu duše, koju i prosjak može posedovati, koliko u snazi mašte i misli ljudi. Koliko ima vladara koji su vladali ispravno i dobro. Možda na hiljade. Ali njihova imena su zauvek izgubljena u hronikama. Rat je najbrži, ali i najopasniji način, jer se može izgubiti. Time se poslužio Aleksandar Makedonski. Zatim uvođenje zakona. U tome je bila veličina Izraelca Mojsija. I preduzimanje velikih javnih radova, kao na primer građenje utvrđenja, puteva, vodovoda, hramova, palata, pa i flote vojnih brodova. To je učinilo velikim Avgusta.
Ovaj savet potekao iz mudrog uma buduće carice Teodore (527-548) učinio je Justinijana I (527-565) velikim vladarem. Prožet sećanjima na rimsku veličinu, Justinijan je, kao car Vizantije, maštao da obnovi rimsko carstvo. Hteo je da bude nepogrešivi zakonodavac, koji se brine o poretku u monarhiji. Da bi ovekovečio vladavinu i pokazao, kako je govorio podanicima, koliko su srećni što su rođeni u njegovo doba, veličanstvene građevine i gradove koje je iznova podigao, sudove koje je ustanovio, nazivao je svojim imenom. Pobornik pravoslavlja, pokušavao je da u ovoj veri ujedini narode kojima je gospodario.
Justinijan je imao sreću da ima izvanredne pomagače. Pravnik Tribonijan je, po njegovoj zamisli, napisao čuveni Justinijanov zakonik, koji je smanjio nepravilnosti u sudstvu, a kasnije uticao na istoriju prava.

Rodni kraj

Vojskovođa Velizar vratio je mnoge teritorije pod okrilje rimske vlasti. Osvojivši Italiju, Dalmaciju i deo Hispanije, Sredozemno more je ponovo postalo “rimsko jezero”. Dvojica profesora matematike (tada je traženo da arhitekta bude matematičar), Isidor iz Mileta i Antemije iz Trala na ruševinama crkve Svete Sofije u Konstantinopolju (Carigrad), koju je svojevremeno sagradio Konstantin Veliki, podigli su veličanstvenu građevinu, koja predstavlja najviši domet vizantijske umetnosti. Prema predanju Justinijan je gledajući upravo dovršeno zdanje uzviknuo: “Neka je slava Gospodu koji mi je omogućio da završim ovo veliko delo. Solomone, ja sam te pobedio!” I, što je možda i najvažnije, Justinijan je imao izvrsnog saveznika u liku “prečasne supruge koju mu je Bog darovao”, one koju je voleo da naziva “svojom najdražom lepotom”. Imao je caricu Teodoru.
Justinijan je došao na svet 483. godine u mestu Taurisium, koje se vezuje za lokalitet Justinijana Prima (Caričin grad). To mesto se nalazi nedaleko od Lebana, u blizini Leskovca. Dugo se vodila rasprava oko njegovog mesta rođenja, jer je Taurisium u to doba bio i naziv mesta nedaleko od Skoplja. Istorijski izvori, međutim, ukazuju da se Taurisium nalazi pored Justinijane Prime, velelepnog grada koji je Justinijan kasnije sagradio iz želje da ostavi trajan trag u rodnom kraju. Iz opisa tadašnjeg službenog hroničara Prokopija iz Cezareje saznajemo da je to bio jedan od najznačajnijih i najvećih vizantijskih gradova u unutrašnjosti Balkanskog poluostrva, širokih popločanih ulica, sa trgovima i fontanama, palatama i crkvama, kupatilima i lečilištima, freskama i spomenicima...
Stepenik po stepenik, Justinijan se peo do carskog trona. Kao nećak vizantijskog cara Justina postao je šef njegovih tajnih službi, a 518. godine i njegov suvladar. Bilo je to vreme kada su se države među sobom prepirale oko sudbine miliona ljudi, kao što se sitni trgovci svađaju oko nekoliko sitnih novčića.
Tih godina spoznao je da postoji i Teodora. Očarala ga je lepotom i umom. Opisuju je kao veoma lepu ženu, malu rastom, ali vanredno ljupku. Njeno prijatno bledo lice osvetljavale su velike oči, pune života i vatre. U nauci se obično uzima da je bila petnaestak godina mlađa od njega.
Teško je odrediti kakav je bio Teodorin život pre nego što je postala carica. Oni koji su pisali o njoj, uglavnom, su se koristili Prokopijevom tajnom hronikom “Anegdote”, u kojoj je ovaj hroničar zabeležio neverovatne, najverovatnije izmišljene iskaze njenih savremenika.

Ljubav i zakon

Prvih godina šestog veka, kao mimičarka i igračica očarala je Konstantinopolj. Odakle je došla - ne zna se. Prema nekim podacima poticala je sa Kipra, ali različiti izvori beleže da bi njen zavičaj mogli biti Aleksandrija ili Konstantinopolj. Predanje nastalo iz neke vrste poštovanja titule carice, kasnije joj je dodelilo pristojan rodoslov. Navodno, njen otac je bio uvaženi senator. Verovatno je njeno poreklo bilo skromnije. Ako je verovati Prokopiju, Teodora je rasla u sumnjivom okruženju. Otac joj je bio siromašan čuvar medveda, a majka cirkuska zabavljačica. Njena najstarija sestra imala je uspeha u pozorištu. Teodora je krenula istim putem...
Kada je upoznala Justinijana, već je sišla sa pozorišnih dasaka. Stanovala je u skromnoj kućici, čuvajući sobu i predući vunu. Prema Prokopijevim zapisima Justinijan se iskreno zaljubio u nju. Dok je Justinijan za Teodoru bio mnogo više nego muškarac, predstavljao je vizantijsko carstvo, ona je, što će kasniji događaji potvrditi, bila jedino njegovo carstvo. Po svaku cenu hteo je da se oženi njome, što se kosilo sa tadašnjim rimskim zakonom koji je zabranjivao senatorima i velikodostojnicima da uzimaju žene niskog položaja - krčmarice, glumice i bludnice. Bio je spreman da se zbog nje odrekne purpura, ali njegov ujak, car Justin, da bi mu učinio po volji, ukinuo je taj zakon! Kada je 527. Justinijan postao zvanično vladar vizantijskog carstva, uzdigao ju je do carskog prestola. Prvi put u istoriji dogodilo se da žena bude suvladarka! Sa njim je krunisana u Svetoj Sofiji. “Pepeljugin” san je bio ostvaren.
Ćerka zabavljača i supruga potomka balkanskih seljaka, na svojoj koži je osetila prezir stare prestoničke aristokratije. Da bi sačuvao dostojanstvo supruge, Justinijan je na dvoru uveo strog i krut ceremonijal. Po stupanju na dužnost velikodostojnici su polagali zakletvu vernosti caru i carici, a senatori, prilikom susreta sa carskim purpurom, morali su da kleknu na kolena. Teodora je insistirala da im se umesto tradicionalnih titula cara i carice, obraćaju kao despini (gospodarici) i despotu (gospodaru).
Kao carev savetnik, Teodora je bila više nego korisna. Došla je iz naroda i dobro je poznavala njihov način razmišljanja. Pretpostavlja se da je ona inspirisala nekoliko zakona u Justinijanovom zakoniku. Glumice koje su napustile scenu nisu mogle silom biti zadržavane, žene su dobile pravo da poseduju i nasleđuju imovinu, a budući muževi morali su da im obezbede dar u visini njihovog miraza. Interesantno je da je Teodora zakonom zabranila, čak, i reinkarnaciju!
(Nastaviće se)