“Ceđenje“ Libana

KONAČNI rezultat i cilj operacije, koja je dobila naziv „Mir za Galileju“ - bilo je izbacivanje sirijskih trupa iz Libana (jedna oklopna i dve mehanizovane brigade, s nekoliko samostalnih bataljona komandosa), koje su na tom prostoru bile prisutne još od 1976. godine kao „Arapske snage za odvraćanje“. Ovo bi stvorilo uslove za diktiranje mirovnog plana Siriji i, na kraju, dovelo do promene unutrašnje političke klime u Libanu, sa realnim izgledima da ta zemlja ili vitalni delovi njene teritorije dođu pod izraelsku sferu uticaja. Upravo tako je kasnije i bilo.
Da bi se zamišljena operacija sprovela u delo, 4.000 izraelskih obaveštajnih stručnjaka, planera i operativaca dobilo je zadatak da „najduže za pet meseci“ prikupe i obrade sve podatke i činjenice koje su značajne i korisne za operaciju „Mir za Galileju“, odnosno da se Liban „iscedi poput limuna“. Za ovu svrhu je angažovano stotinjak „putujućih agenata“ Mosada, Amana, Šin Beta, koji su se razmileli po Libanu snimajući teren kao „turisti“, „novinari“, „fotoreporteri“ i „televizijski reporteri“ pristigli iz zapadnih zemalja.
Međutim, najznačajniju ulogu u čitavoj operaciji (a to je malo poznato) odigrala je specijalna ekipa izraelskih obaveštajnih oficira, tzv. „duboko ugrađeni agenti za rutinsko obaveštajno izviđanje“ koji su u Liban stigli još 1980. godine.
Oni su se uspešno uklopili u novu sredinu, jer im je znanje arapskog jezika, poznavanje lokalnih prilika i prilično „arapski“ izgled omogućio nesmetano kretanje po Libanu. Radilo se o dvadesetak vojnih starešina, oficira iz sastava izraelskih specijalnih jedinica i obaveštajno-izviđačkih odseka nekoliko elitnih brigada. Svi su bili iskusni operativci, sposobni i vešti da se služe raznim identitetima.
Njihov „Mamune“, glavni rukovodilac i koordinator svih tajnih operacija u Libanu, bio je 35-godišnji kapetan izraelske armije poznat u izraelskoj javnosti samo po konspirativnom imenu Abu Riš, dok je u Libanu radio pod pseudonimom Abu Ruš. Prerušen u klošara, duge masne kose i zapuštene brade, uvek prljavih ruku i nokata, većinom bos, privlačio je na sebe pažnju zbog bizarnog oblačenja i ekscentričnog ponašanja. Na glavi je uvek nosio pocepani slamnati šešir, okićen resicama, zvončićima i zihernadlama. Na ušima je imao po nekoliko minđuša, a ruke su mu bile izlepljene raznim trakama. Tvrdio je da je „neshvaćeni teniser, koji može da pobedi i Bjorna Borga“.
U Bejrutu je stanovao u trošnoj baraci napravljenoj od kartona i drvenih sanduka, koja se, međutim, nalazila na pravom mestu - tačno preko puta komande sirijskih vojnih snaga u zapadnom Bejrutu i sedišta sirijske obaveštajne službe.
U gradu koji je „zelenom linijom“ bio podeljen na zapadni (muslimanski) i istočni (hrišćanski) deo, svi su ga poznavali, posebno u Hamri, trgovačkom delu grada. Govorio je izvrsno arapski, s libanskim naglaskom, poznavao je bejrutski žargon, a služio se, pored grčkog, jermenskog i turskog, sa još nekoliko dijalekata libanskih Druza i šiita.
Za okolinu, posebno za sirijske i palestinske vojnike, bio je „ludak“ koji nije opasan. Sirijski vojnici u Bejrutu, iz sastava 85. mehanizovane brigade, često su ga hranili konzervama i kupovali mu pivo, stavljali ga na kupole tenkova i slikali se s njim, praveći razne šale. A on je danima, vrhunski profesionalno i veoma lukavo radio svoj posao.
Povremeno je Abu Ruš napuštao Bejrut i odlazio u „skitnju“ duž autoputa Bejrut - Damask i dublje u dolinu Beka, gde su bile razmeštene sirijske rakete i oklopne formacije.
(Nastaviće se)