Ukopana odbrana

U TEL Aviv su svakodnevno stizali novi podaci, fotografije i šifrovani radio-izveštaji. Pažljivom analizom prikupljenih informacija i ostalog materijala obaveštajnog karaktera ustanovljeno je da Sirijci u Libanu raspolažu ne sa 30.000 vojnika i oficira, kako se do tada mislilo, nego sa 21.000 ljudi, od čega je u samom Bejrutu i okolini bilo raspoređeno oko 2.500 vojnika.
Takođe je ustanovljeno da je organizacija odbrane sirijskih snaga statična, gotovo nepokretna, jer je većina tenkova i oklopnih vozila bila ukopana duž puta Bejrut - Damask i u brdima oko samog grada, ili su bili sklonjeni u čvrste fortifikacijske objekte. To se odmah pokazalo kao neadekvatan i pogrešan način sklanjanja i maskiranja, jer se takvi objekti lako mogu razoriti snažnom vatrom iz vazduha i sa zemlje.
Izraelski obaveštajci identifikovali su na zemlji sve značajnije sirijske vojne objekte, posebno stanice za vođenje protivavionskih raketa sovjetskog porekla tipa KUB (SAM-6), kao i radarske uređaje za navođenje lovačke avijacije. U pustinji Negev, u vazduhoplovnoj bazi Ramon, izgrađeni su bili poligoni identični sirijskim položajima u dolini Beka, gde se izraelska lovačko-bombarderska avijacija u brišućem letu uvežbavala za napade na sirijske raketne sisteme, kolone u pokretu i ukopane tenkove.
Isto tako, snimci i zapažanja “Abu Ruša” i njegovih ljudi omogućili su izraelskim tenkistima da steknu osnovna saznanja o tome kako se sovjetski “supertenk” T-72 ponaša u praksi, pri čemu je “prljavi i glupi klošar”, prilikom svojih višemesečnih lutanja duž položaja sirijskih oklopnih jedinica, ustanovio da se motori tih tenkova često pregrevaju, a gusenice dosta brzo kvare.
U pustinji Negev je, takođe, izgrađen i veliki tenkodrom i ambijent sličan dolini Beka, na kome su se izraelski tenkisti punih šest meseci uvežbavali za sudar sa T-72.
U daljoj obaveštajnoj opservaciji protivnika, izraelski operativci utvrdili su da između Sirijaca, Palestinaca i libanskih levih oružanih formacija ne postoji jedinstven plan odbrane i sistem komandovanja.
Posebno je uvežbavana borba u gradovima i naseljenim mestima. Izraelski obaveštajci otkrili su da se, pored ručnih protivoklopnih bacača i nešto vođenih protivtenkovskih raketa, kompletna protivoklopna odbrana PLO sastoji od Molotovljevih koktela i raznih tradicionalnih zapaljivih sredstava koja se ne mogu više efikasno iskoristiti protiv najnovijih tipova izraelskih tenkova i potpuno hermetizovanih borbenih oklopnih vozila pešadije. Zato je izraelska komanda, ne strahujući od snažnijih PT-sredstava protivnika, naredila motorizovanoj pešadiji da ne izlazi iz oklopnih transportera, sve dok se zona borbenog kontakta potpuno ne očisti.
U maju 1982. godine, u potpunoj tajnosti, završene su sve vojne pripreme operacije “Mir za Galileju”. Napravljen je popis od 13.000 imena, pseudonima, ratnih nadimaka, adresa i funkcija palestinskih funkcionera i boraca, od čega je njih 60 stavljeno na “crnu listu” za eliminaciju.
Za dan napada izabrana je nedelja, 6. jun 1982. godine. Prvo je u 10 sati pre podne otpočeo vazdušni, a sat kasnije i kopneni napad, što je bilo taktičko iznenađenje, jer su svi prethodni izraelski napadi na arapske zemlje počinjali u ranim jutarnjim satima i nikad nedeljom.
Operacijom “Mir za Galileju” uspešno su realizovani svi ciljevi i zadaci. To je, međutim, ostvareno uz dosta krvi, razaranja i velike žrtve među civilnim stanovništvom Libana i Bejruta, a nisu bili mali ni gubici na izraelskoj strani.
(Nastaviće se)