Leteći doktori

IZVESNO je da ona strana koja kontroliše vazdušni prostor dobija rat, a u slučaju obaranja letelice velika je verovatnoća da posada bude zarobljena. Postoji mnogo razloga zašto se to smatra nedopustivim, i zato vazduhoplovne snage mnogih zemalja (posebno velikih sila) raspolažu posebnim snagama koje su specijalno obučene i opremljene za pronalaženje i spasavanje posada.
U vazduhoplovnim snagama SAD ovakvim zadacima se posvećuje poseban značaj. Američka stručna literatura definiše “borbeno traganje i spasavanje” - Combat Search and Rescue (CSAR) - kao “specifičan zadatak koji izvode spasilačke snage, da bi spasile ljudstvo u opasnosti kako u ratu tako i u drugim prilikama”. Traganje se odnosi prvenstveno na način potrage i otkrivanja traženog ljudstva putem elektronskih sredstava (radara, lokatora, bipera, GPS, radio-uređaja).
Borbeno traganje i spasavanje ima višestruko značenje:
- prvo, takvim akcijama u sopstvene jedinice vraća se veoma iskusan, stručan i skup kadar, koji će učestvovati i u narednim zadacima,
- drugo, kada se spasi takvo ljudstvo, protivnik ne može doći do važnih obaveštajnih podataka i zarobljenike ne može koristiti u propagandne svrhe,
- treće, postojanje i efikasnost snaga za borbeno traganje i spasavanje, uveliko utiče na moral sopstvenih jedinica i njihovu motivisanost za borbu.
Vazduhoplovne snage SAD angažuju u spasilačkim akcijama dve vrste vazduhoplovnih komandosa: spasioce padobrance i timove borbenih kontrolora.
Padobranci-spasioci, načelno, dejstvuju u parovima i obučeni su za spasavanje i pomoć ranjenima. Njihov moto glasi: “That Others May Live” (“Da bi drugi mogli da žive”). Ipak, oni nisu samo “leteći bolničari”, već vrhunski obučeni i višestruko osposobljeni spasioci sa visokim stepenom poznavanja medicinskih postupaka za pružanje osnovne pomoći i saniranje ranjenih i povređenih.
S druge strane, zadaci borbenih kontrolora, se u velikoj meri razlikuju.
Poseban segment njihove upotrebe se odnosi na vođenje vazduhoplova i uspostavljanje letilišta, kao i lasersko obeležavanje ciljeva na zemlji radi preciznijeg dejstva vođenih avio bombi i raketa.
Obuka padobranaca-spasilaca i borbenih kontrolora prilično je skupa i dugotrajna. Osnovnu obuku, koja traje 12 do 15 meseci, kandidati započinju u bazi Lakland u Teksasu, gde moraju da prođu kroz desetonedeljni “indoktrinacijski kurs”, koji predstavlja selekciju i odabir najboljih kandidata za dalju obuku.
Da bi mogao da postane kandidat za “pi-džija” dobrovoljac mora da prođe poseban test fizičke izdržljivosti, u trajanju od tri časa. Prva vežba na testu predstavlja ronjenje na dah u dužini od 30 metara, i svaki izron pre vremena znači trenutnu diskvalifikaciju. Nakon maksimum 10 minuta odmora, kandidat mora da ispliva trasu od 500 metara bez zaustavljanja. Posle 30 minuta pauze sledi trčanje u dužini od 2,4 km za normirano vreme.
Sledi novih 10 minuta odmora, a zatim kandidat za “pi-džija” radi zgibove na vratilu u trajanju od jednog minuta, poskoke iz čučnja u trajanju od dva minuta, sklekove i “trbušnjake” dva minuta. Zastajanje u bilo kojoj vežbi testa se automatski smatra neuspehom.
Po uspešno završenom početnom kursu sledi osnovni tronedeljni padobranski kurs, a zatim četvoronedeljni kurs za vojne ronioce u Ki Vestu na Floridi.
U školi vazduhoplovnih snaga za osnovno preživljavanje u bazi Ferčajld u državi Vašington kandidati se dva i po meseca obučavaju u preživljavanju s minimumom opreme, a u školi KoV za padobrance u Fort Bregu, ponovo se izvodi obuka u padobranstvu.
(Nastaviće se)