Svetica i grešnica

Marija Magdalena jedna je od najpoznatijih i najvoljenijih ličnosti u jevanđeljima Novog zaveta, koja propovedaju reč Isusovu. Dok su izvorni dokumenti o njenom životu malobrojni, lik Marije Magdalene kao grešnice, koja tuguje i ožalošćene figure, koja je svedok Hristovog raspeća, inspirisala je hrišćansku umetnost tokom vekova.
Marija Magdalena, čije ime govori da je verovatno poreklom iz grada Magdale na zapadnoj obali Galilejskog mora u današnjem Izraelu, opisana je u jevanđeljima kao Isusova sledbenica i svedok njegovog raspeća. Svetica i grešnica, prikazivana je kasnije, u nekim romanima i filmovima, kao ljubavnica i žena Isusa Hrista.
Tokom 2000 godina hrišćanstva, lik Marije Magdalene bio je neiscrpna inspiracija. Mnoge crkve, kapele, škole i druge institucije posvećene su upravo njoj. Među koledžima, najznačajniji su Magdalenin koledž u Oksfordu i Magdalenin koledž u Kembridžu. Dostojno mesto dobila je i u vizuelnoj umetnosti. Među slikarima koji su je ovekovečili bili su El Greko, Đoto, Mikelanđelo, Rembrant, Ticijan i drugi.

Najdraži učenik

Tajanstvenost koja je okružuje, njen blizak, a ipak nejasan odnos sa Isusom Hristom, verovatno je razlog pojavljivanja velikog broja kultova nastalih u njeno ime. Priča o Crnoj Madoni u srednjovekovnoj Evropi i Rusiji povezuje Mariju Magdalenu sa tamnoputom egipatskom kraljicom, a slike koje je tako predstavljaju mogu se naći u mnogim crkvama i katedralama, naročito u Španiji i južnoj Francuskoj.
Kao svetica i zaštitnica vitezova templara, blisko je povezana i sa pričama o Svetom gralu. Jedna od njih govori da je Marija Magdalena putovala na jug Francuske noseći Gral, predosećajući progon hrišćana 42. godine naše ere. Druga priča kaže da je i sama začela Hristovu kraljevsku krvnu liniju u liku male devojčice Sare, koja ju je pratila na njenim putovanjima. Neki veruju da je veza Isusa i Magdalene začela krvnu liniju koja će postati kraljevska loza dinastije Merovinga u južnoj Francuskoj. Svi stanovnici grada Beziera 22. jula 1209, radije su izabrali smrt od ruku papinih ljudi nego što su pristali da poreknu svoje čvrsto uverenje da su Marija Magdalena i Hristos bili ljubavnici.
Malo je pouzdanih činjenica o Mariji Magdaleni. Uprkos pojavljivanju imena “Marija” u nekoliko verzija o Isusovom životu u Novom zavetu - pored Marije, majke Isusove - malo je slaganja o tome da li se sve odnose na jednu jedinu Mariju.
Priča o Mariji Magdaleni kao o grešnici, mogućoj prostitutki, pojavljuje se u jevanđeljima po Marku i Luki. Marija Magdalena može takođe da označava i “ženu iz grada” koja je po Jevanđelju po Luki oprala Isusu noge, osušila ih svojom kosom i natrljala ih mirisnim uljima. Isus reče: “Vidite li ovu ženu? Ulazio sam u vaše domove, niste mi dali vode da operem noge, ali ih je ona svojim suzama oprala i svojom kosom osušila. Niste me poljubili, ali od trenutka kada sam ovde kročio ona se nije ustezala da ljubi moja stopala. Niste pomazali moju glavu uljem, ali je ona pomazala moje noge. Zato vam kažem, njeni gresi, ma koliko su brojni, oprošteni su, jer ona bezgranično voli.”
Upravo je Hristov pristup posrnuloj ženi, koja je pokazala pokajanje, učinila Mariju Magdalenu centralnim likom u priči o Hristovom praštanju.
Neki moderni romani, od kojih je najpoznatiji “Da Vinčijev kod” (Den Braun, 2003) drže se stanovišta da je Marija Magdalena zapravo Hristova žena. Da bi poduprli svoje tvrdnje autori ovih dela pozivaju se na nebiblijske rukopise. Dok izvori poput Jevanđelja po Filipu prikazuju Mariju Magdalenu kao osobu koja je Isusu Hristu bliža od ma kod drugog njegovog sledbenika, nema nijednog kanonizovanog novozavetnog dokumenta koji pruža dokaz da mu je ona bila žena. Postoji takođe i Jevanđelje po Mariji Magdaleni, koje je sačuvano u dva oblika: kao prepis na grčkom jeziku iz trećeg veka i kao duži koptski prevod iz petog veka. U ovim rukopisima Marija Magdalena prikazana je kao učitelj apostolima, osoba koju je Hristos voleo više od svih svojih sledbenika, i koja, prema ovom izvoru, nakon Isusovog vaskrsnuća opisuje apostolima vizuju spasenog Hrista.
Bez obzira na istinitost različitih priča, jevanđelja se izgleda slažu da je Marija Magdalena, oslobođena greha i ophrvana zahvalnošću, postala omiljena Hristova sledbenica. Druga Marija, Martina sestra, pojavljuje se prilikom Isusove posete gradu Betani. Jovan takođe identifikuje ovu Mariju kao Mariju Magdalenu. Naučnici su kasnije doveli u pitanje ovu tvrdnju. Po predanju, Marija sedi pored Isusovih nogu i upija svaku njegovu reč, dok njena nezainteresovana sestra služi hranu i žali se da joj Marija ne pomaže; ali Isus hvali Mariju zato što čini pravu stvar.

Crveno jaje

Prema jevanđelistima Matiji, Marku i Luki, Marija Magdalena prati Isusa na njegovom poslednjem putovanju u Jerusalim. Kad je Isus razapinjan, ona stoji blizu krsta sve dok njegovo telo nije skinuto i položeno u grobnicu u obližnjem vrtu. Kasnije je grobno mesto nađeno prazno. Iako se jevanđelja razlikuju po tome šta se uistini zbilo, Marija Magdalena je, po svima, prvi zabeleženi svedok vaskrsnuća. Ona je videla viziju vaskrslog Hrista kako joj se obraća.
Jevanđelista Jovan kaže: “Isus reče: ’Ne zadržavaj me, jer se još nisam vratio svom Ocu. Umesto toga idi mojoj braći i reci im, vraćam se svom Ocu i Ocu vašem, svom Bogu i vašem Bogu.’ Marija Magdalena se vratila sledbenicima noseći novosti: ’Videh Gospoda’! I ispriča im šta je rekao.”
Postoje dve teorije o poslednjem prebivalištu Marije Magdalene: po jednoj, ona je otišla u Efes, grad u današnjoj Turskoj, i sahranjena u Konstantinopolju; po drugoj, bila je odbačena i plovila je brodićem, koji je našao utočište u južnoj Francuskoj. Tamo je živela kao isposnica u pećini i umrla u 72. godini. Sledeći tradiciju po ovom drugom predanju, rimokatolici duboko poštuju njene relikvije u jednoj crkvi pokraj Marselja, gde je podignuta gotska bazilika sredinom trinaestog veka. Mada su Magdalenine kosti bile razbacane tokom francuske revolucije, njena glava se čuva kao svetinja u jednoj pećini u La San Bomu.
Ime Marije Magdalene različito je tumačeno posle njene smrti. Na jednoj strani, postalo je simbol pokajanja i dubokog poštovanja u svetu, a na drugoj, korišćeno je za naziv po zlu čuvenih Magdaleninih azila u Irskoj, gde su tzv. posrnule žene imale tretman robova. Priče koje nisu ušle u Bibliju kažu da je ona bila bogata žena uvaženog porekla. Pošto je bila svedok Isusove smrti i vaskrsnuća, pozvali su je na gozbu, koju je priredio imperator Tiberije Cezar. Kada se susrela sa njim, u ruci je držala obično jaje i uzviknula: “Hristos je vaskrsao!” Tiberije se nasmejao i dobacio da je Hristovo vaskrsnuće iz mrtvih verovatno isto kao da se jaje u njenoj šaci oboji u crveno. Pre nego što je završio rečenicu, jaje u njenoj ruci postalo je jarko crveno. Marija Magdalena nastavila je zatim da propoveda jevanđelje u imperatovom domu. Danas, mnogi pripadnici pravoslavne crkve završavaju službu deleći jaja obojena u crvenu boju pozdravljajući: “Hristos vaskrse!” Jaje je simbol novog života i Hristovog izlaska iz grobnice.
(Nastaviće se)