Prva baka Evrope

Eleonora je rođena u Akvitaniji, danas delu Francuske, 1122. godine. Postala je prva kraljica Francuske, a kasnije i kraljica Engleske. Dvojica njenih sinova, Ričard i Džon, takođe su postali kraljevi Engleske. Bila je čuvena po svojoj lepoti, harizmi i moći, kao i po svojim burnim brakovima, naročito sa svojim drugim mužem, kraljem Henrijem II, rodonačelnikom dinastije Plantageneta u Engleskoj.
Eleonora je bila unuka Gijoma IDž od Akvitanije (1070-1127), koji je bio jedan od prvih i najpoznatijih trubadura - francuskih poeta liričara, koji su na svoje stihove komponovali muziku. Godine 1137, nakon što su njen mlađi brat i oba njena roditelja umrli, Eleonora je nasledila francusku grofoviju Akvitaniju, ogromnu teritoriju koja se širila od reke Loare sve do Pirineja na jugu, najveće i najbogatije provincije koja će postati deo moderne Francuske. Ovo nasleđe ju je učinilo najbogatijom ženom Evrope.
Za razliku od mnogih muškaraca i većine žena svoga doba, Eleonora je bila vrlo obrazovana. Čitala je i govorila latinski i dobro poznavala muziku i literaturu. Uživala je u jahanju, sokolarenju i lovu. Iste godine kada joj je umro otac, udala se u svojoj 15. godini za luckastog i nauglednog Luja VII, kralja Francuske. Bio je slab, duboko religiozan čovek, i nikakva prilika naspram prekrasne Eleonore, koja je činila napore da civilizuje svoje razuzdane vitezove. Priređivala je predstave šaljivih suđenja, gde bi se u ulozi sudija našle dame koje su sedele na tribinama i slušale vitezove duge kose obučene u lepršavu odeću, kako stihovima izražavaju divljenje prema ženama i izvode dvorske rituale.
Bilo je to vreme velikih krstaških pohoda protiv Saracena i Turaka u Svetoj zemlji. Kada je imala 19 godina, Eleonora je velikodušno stavila na raspolaganje hiljadu svojih vitezova da se pridruže drugom krstaškom pohodu. Jedna priča kaže da se pojavila pred biskupom Bernardom na Vezileju obučena kao Amazonka. Galopirala je kroz masu na belom konju pozivajući prisutne da se pridruže krstašima.

Moćna imperija

Tokom krstaškog pohoda, umorna od svog muža, Eleonora se upustila u vezu sa mladim i zgodnim Rejmondom, upravo imenovanim princom od Antioha i svojim ujakom. Podržavala je Rejmondovu strategiju ponovnog zauzimanja Edese, da bi se zaštitilo zapadno prisustvo u Svetoj zemlji, nasuprot pohoda na Jerusalim koji je naložio Luj. Kralj je zahtevao da ga Eleonora prati u Jerusalim. Puna besa, Eleonora se javno odrekla braka, ali je bila primorana da ide sa Lujem. Pohod na Jerusalim je propao i poraženi par se vratio u Francusku ploveći na različitim brodovima.
Rejmond je u bici ubijen. Eleonora i Luj su tražili od pape poništenje braka, ali je on to odbio. Iako je Eleonorin brak sa Lujem trajao još neko vreme, i pored toga što su dobili i drugu ćerku, njihova veza je bila okončana. Brak je razveden 1152. zbog “tehničkih razloga” i Eleonorini ogromni posedi vraćeni su pod njenu kontrolu.
Nije prošlo ni godinu dana, a Eleonora se udala za Anrija od Anžuja, dvadesetogodišnjaka koji je bio 11 godina mlađi od nje, a koji je dve godine kasnije postao kralj Henri II od Engleske. Ovoga puta Eleonorin temperament i bogatstvo naišli su na sebi ravnog. Njene zemlje prešle su u ruke engleske krune, i zajedno sa njegovim engleskim posedima učinile su kralja Henrija mnogo moćnijim od kralja Luja, što je uzrokovalo neprijateljstvo između dve zemlje.
U sledećih 13 godina Eleonora i Henri su dobili pet sinova i tri ćerke. Kroz svoj savez i ratni plen stvorili su impresivnu imperiju. Međutim, kako su im deca rasla, u njihovoj vezi su započele svađe izazvane dobrim delom Henrijevim nebrojenim ljubavnicama tokom dugog perioda kada je Eleonora bila zaokupljena materinstvom. Ali ni Eleonora nije bila anđeo. Jedan od njenih mnogobrojnih ljubavnika bio je i Henrijev otac, koji je upozoravao sina da se njome ne ženi.
Henri je 1169. poslao Eleonoru u Akvitaniju da tamo uvede red kao vojvotkinja. Ona je rešila da tamo podigne svoj vlastiti dvor, odbijajući da bude pion u rukama feudalnog kralja. Uspostavila je svoje sudstvo, delila pravdu kako je ona smatrala da treba, bila je mecena i ustoličila je svog omiljenog sina Ričarda. Njena vojvodska palata u Poitou postala je središte prefinjenosti i civilizacije, gde su trubaduri, muzičari i učenjaci bili uvek dobrodošli. Tamo su, 1170, Eleonora i njena najstarija ćerka Marija od Francuske, napisale Ljubavni kodeks od 31 člana, opisujući ženske ideale koji su bili daleko ispred shvatanja dvanaestog veka i viteškog doba. Eleonora je takođe bila sponzor “ljubavnog suda” gde su muškarci, koji su imali ljubavne probleme, mogli da postavljaju pitanja damama koje su donosile sud.
Kako su joj deca odrasla, a dinastičke zadjevice izbijale na videlo, Eleonora je povela tri svoja sina u pobunu protiv oca. Pobuna je, međutim, ugušena, a Eleonora je, sada stara 50 godina, bila lišena slobode. U različitim engleskim utvrđenjima provešće sledećih 15 godina. Godine 1189. Henri je umro. Do tada, već su umrla trojica njenih sinova i Henrijev naslednik je postao Eleonorin omiljeni sin, Ričard I, poznat kao Lavlje Srce.

Nadživela decu

Kad je Ričard krenuo u treći krstaški pohod Eleonora je postala regent. U njegovom odsustvu ugovorila je Ričardov brak sa Berengarijom od Navare. Rizikovala je život da Berengariju dovede u Grčku na venčanje, preživevši pri tom brodolom. Imala je više od 70 godina kada je krenula na taj put. Takođe je osujetila pokušaj svog sina Džona da preuzme tron svom starijem bratu.
Godine 1192. Ričarda je na povratku u Englesku zarobio rimski imperator Anri VI i zatražio otkup. Ogromna suma zatražena je da bi ga pustili na slobodu. Eleonora je neumorno prikupljala novac, koji se postepeno slivao kroz poreze, konfiskaciju 25 odsto ličnog vlasništva u celom kraljevstvu i crkvenog blaga. Ričard je oslobođen 4. februara 1194. Kada je čuo tu vest, Filip od Francuske je napisao upozorenje Džonu: “Čuvaj se, đavo je na slobodi.”
Zašavši u osamdesete godine, Eleonora je nadživela svog sina Ričarda i videla kako njen mlađi sin Džon postaje kralj Engleske. Bila je jedan od velikih političkih lidera srednjovekovne Evrope, umrla je 1204. u biskupiji Fontevrol. Svoje ćerke udala je za kraljeve i vojvode. S pravom su je zvali “baka Evrope”. Nadživela je svoje muževe i osmoro od svoje desetoro dece.
(Nastaviće se)

Feljton je napravljen prema knjizi ”Žene koje su promenile svet” (izdavač IPS Media, Beograd), i može se naručiti na telefon 011/3715000.