Pravedna i surova

Kraljica Elizabeta I vladala je Engleskom više od pola veka. U tom periodu zemlja je cvetala u ekonomiji, politici i umetnosti, naročito književnosti. Elizabeta je bila ćerka kralja Henrija VIII i Ane Bolen, kojom se Henri oženio posle razvoda sa Katarinom od Aragona, što je dovelo do raskida sa katoličkom crkvom. Kako je iz prvog braka imao samo jednu ćerku, Henri je očajnički žudeo za muškim naslednikom. Međutim, i Ana mu je rodila još jednu ćerku. Ubrzo je pala u nemilost i pogubljena 1535. kad je Elizabeta imala dve godine.
Henri se zatim oženio sa Džejn Simor koja mu je 1537. godine podarila sina Edvarda. Henrijev Zakon o naslednom pravu nalagao je da krunu nasledi Edvard, pre svojih sestara Meri i Elizabete. Na kraju, Elizabetin dolazak na tron bio je skopčan sa velikom opasnošću i borbom da preživi sumnjičavost svoje sestre katolkinje koja je budno motrila na protestantsku pretnju svom tronu.
Elizabeta je bila veoma inteligentna i radna. Lako je kao mlada savladala strane jezike i klasike. Kad je odrasla postala je vešta u sviranju, odična jahačica, strelac i plesačica. Rane slike je prikazuju kao ozbiljnu, bledoliku devojčicu riđe kose.
Posle Edvardove smrti na presto je došla Meri rešena da u Engleskoj ponovo ustoliči katolicizam, veru svoje majke i španskih rođaka. Protestantski protivnici kraljice Meri i njenog muža Filipa od Španije pokušali su da ih u tome osujete, i da na vlast dovedu Elizabetu. Meri je strahovala da je Elizabeta uključena u razne zavere protiv nje zbog čega je bacila u tamnicu - prvo u najstrašniji zatvor londonski Tauer, a zatim i u kućni pritvor u Vudstoku u Oksfordširu. Sestre su se na kraju pomirile i Meri je na samrti imenovala Elizabetu za svog jedinog naslednika preklinjući je da održi katoličku veru u Engleskoj.
Elizabeta je smatrala da je njen prioritet rešavanje religijskog pitanja. Nije volela verske krajnosti karakteristične za vladavinu Edvarda i Meri, pa je zagovarala umerenost. U godinama koje su usledile posle krunisanja predložila je zakone koji vraćaju primat Protestantskoj crkvi u Engleskoj. Zahtevala je da verske knjige i molitve budu napisane na engleskom pre nego na latinskom jeziku, a predstavila je novu knjigu opštih molitvi. Uprkos želji Parlamenta da primeni strožie mere, sa sebi svojstvenim pragmatizmom Elizabeta se suprostavljala rečima “da ne želi nikakav prozor u muške duše”. Podrška kruni je za nju bila važnija od religijske lojalnosti, a podanici su pre i iznad svega bili Englezi.

Izvor strepnje

Uprkos velikog nezadovoljstva katolika, uspostavljanje Protestantske crkve pomoglo je da se u Engleskoj uspostavi društvena stabilnost karakteristična za vladavinu Elizabete I. Mnogo strožie mere kasnije su primenjivane protiv katolika, zbog njihovih pokušaja da ubiju Elizabetu. To je naročito došlo do izražaja nakon što je Meri, kraljica Škotske, stigla u Englesku 1568. i papske bule iz 1570. kojom se katolici oslobađaju obaveze da budu lojalni podanici kraljice Elizabete.
Mada se nikad nisu srele, škotska kraljica Meri je bila izvor strepnje za Elizabetu. Meri je bila primorana posle čitavog niza skandala sa raznim muževima da abdicira sa škotskog trona i pobegne u Englesku. Svesna činjenice da njeno prisustvo može da podstakne katolike na ustanak, Elizabeta je naredila da se Meri strpa u zatvor. Kao što se i pribojavala, pokazalo se da je Meri bila u dosluhu sa katoličkim zaverenicima. Elizabeta je dugo izbegavala da stavi svoj potpis na presudu kojom je Meri bila osuđena na smrt. Na kraju je to, ipak, učinila. Meri je 1587. godine pogubljena.
Posle njene smrti, rastuća katolička opozicija u Engleskoj bila je ohrabrena od pape i Filipa II od Španije, koji su želeli da svrgnu Elizabetu i ponovo ustoliče katoličkog monarha na tronu Engleske. U kasno leto 1588. španska armada (pomorska flota) se približila obali Engleske, u nameri da izazove englesku mornaricu i obezbedi pokriće za invaziju španske vojske na kopno. Elizabeta je održala čuveni govor svojim trupama u Tilburiju pokraj Londona, okupljenim da se suprotstave najavljenom zavojevaču. “Znam da imam telo slabe i nežne žene, ali zato imam srce i stomak kralja, i to kralja Engleske.” Tada je usledila jedna od najslavnijih pomorskih bitaka u istoriji, u kojoj je superiorna pomorska veština Engleza sasvim neočekivano dotukla špansku flotu.
Engleski parlament je bio duboko zabrinut zbog Elizabetinog oklevanja da se uda - čak je u jednom trenutku odbio da joj odobri sredstva dok se to pitanje ne reši. Elizabeta je mudro odgovarala da je dobrobit zemlje njen glavni prioritet i da će se udati kada to prilike dozvole. Ipak, tokom vladavine imala je flertove i stvarala veze sa nekoliko stranih prinčeva. Uživala je u društvu muškaraca i imala nekoliko omiljenih prijatelja kao što su Robert Dadli, erl od Lestera, ser Volter Roli i pri kraju svog života erl od Eseksa, koji je pogubljen zbog izdaje.

Crvena perika

Elizabeta je ispoljavala mnoge izuzetne kvalitete, ali i ljudske slabosti. Zvali su je “dobra kraljica Bes”, “kraljica devica” i “Glorijana”. Bila je izuzetno mudra, vešta, domišljata, zagonetna i rečita, ali i podložna laskanju, zavidna, kolebljiva i ponekad okrutna. Elizabetina osetljivost na neprijatne mirise i neoprana tela smatrana je za razlog njenog čestog seljakanja iz jedne rezidencije u drugu. Ova putovanja, međutim, imala su samo jedan cilj - da je narod vidi u celoj državi.
Izbeljivala je lice smesom od izmrvljene ljuske jajeta, makovog semena, boraksa i belog olova (veoma toksične supstance). Kad je kosa počela da joj opada, verovatno zbog ove otrovne smese, nosila je veliku crvenu periku.
Jedno od Elizabetinih glavnih dostignuća - kako po njenom tako i po mišljenju mnogih istoričara - bila je njena popularnost, koja je trajala zahvaljujući njenom razumevanju važnosti pojavljivanja pred podanicima, što je bilo daleko ispred shvatanja vremena u kome je živela. Tokom vladavine davala je stalno izjave da je posvećena dobrobiti svojih sunarodnika, a 1601. godine, pred kraj svog života, rekla je: “Slavom svoje krune smatram to što sam vladala okružena vašom ljubavlju.”
(Nastaviće se)